"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima." (M. Antić)

Miroslav Antić rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu, a umro 24. juna 1986. godine u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima, bio je čak i mornar, a radio je i u lutkarskom pozorištu. Tokom svoje umetničke karijere bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je urednik listova "Ritam", "Neven", "Dnevnik" i "Mlado pokolenje".

Ovaj veliki pesnik verovao je i večno tragao za pravom ljubavi. Miroslav Mika Antić tri puta se ženio, a imao je šestoro dece i šestoro unučića.

Njegovo delo je veliko, njegova poezija duboka i emotivna. U svojim pesmama opisivao je ljubav, svet i život, pisao je i kao boem i kao učenjak, ali najdirljivije njegove pesme su one kada je pisao kao roditelj...

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,

moj najrođeniji blesane,

uobraženi prinče

što te je život razmazio.

Da znaš kolike sam noći

uznemirene i besane

drhtao kraj tvog uzglavlja,

pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek

parče tek rođenog mesa:

onaj musavko sto vrišti

i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,

naučio da hodaš.

Svima sam plaćao piće

kad su ti zubi nikli.

Ja sam ti dao život.

Nije te donela roda.

A sada smo se, odjednom,

jedan od drugog odvikli,

kao da sve što kažem

zaista ne razumeš

i kao da sve što umem

ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.

Ja sam te ljuljao, kupao,

ponosio se tobom,

nemušte reči sricao,

i dosta svoje mladosti

zbog tebe sam polupao

i kad je u svet trebalo

nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,

moj naduvenko mili,

da bi tvoj život

i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,

sve ću svečane torte

pobacati kroz prozor

na užas rodbine cele.

Ti znaš: ja sam tvoj otac.

Mi smo od takve sorte

što ne sme da zadrhti

kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.

Jednom se mora sve reći:

i drugarski i tužno

i grubo i srneći.

Propustio sam godine.

Ispustio te iz ruku.

Sve tvoje slabe ocene

moljakanjem sam rešio.

Večito sam se svađao

kad te drugi istuku.

Bio si moje mezimče

i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina

i zar te stvarno ne vređa

da stalno za tebe podmećem

i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš

kad misliš da budeš muškarac.

Zar treba i sutra da rešavam

sve sto ti odraslom fali?

"Tata, škripi u braku...

na poslu... daj za džeparac..."

A ja ti i dalje pomažem

jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.

Mi smo se uzalud borili

i stvarali smo čuda,

a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem

reč roditeljsku i mušku:

ako ne postaneš čovek

na ovoj, tek započetoj

čarobnoj stazi života

- moram ti razbiti njušku.

Makar oženjen bio,

makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.

To za dečake nije.

Al sutra, odrasli prinče,

videceš kako se bije.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama