Kada prevaziđete one brige oko upisa deteta, pa onda muke prilikom privikavanja - odvajanja, ronjenja suza, dilema – da li i koliko pelena, rezervne odeće spakovati, da li je dete jelo, spavalo, možda preplakalo pola dana...dolaze nove brige i pitanja.

Ako zanemare to što u državnim vrtićima nema papira, ubrusa, čaša (jer taj višegodišnji problem je gotovo nerešiv), roditelji sa kojima smo razgovarali očekuju da ima dovoljno stolova da sva deca mogu da sednu, a da ne kleče i pišu na stolicama, da redovno izlaze napolje i ne provode vreme u četiri zida od devet do pet, da se njihovi talenti podstiču, a ne sputavaju u prenatrpanim grupama...

Mnogi roditelji kažu da bi želeli i da se više pažnje posveti njihovom detetu i da u grupi ne bude 40 dece, pošto u tako velikim grupama, vaspitači mogu samo da paze da se deca ne povrede i budu bezbedna, a manje da se bave razvijanjem njihovih sposobnosti i veština...,

A šta stručnjaci kažu - koliko su te želje realne, koliko naši vaspitači efikasno i kvalitetno rade, koliko su uslovi u vrtićima zadovoljavajući, ali i šta je to što bi decu trebalo naučiti pre polaska u školu.

Tanja Ranković, specijalistkinja za oblast obrazovanja kancelarije UNICEF-a u Srbiji ističe da Srbija nije u nekom velikom zaostatku u odnosu na svet i da kada je reč o predškolskom sistemu imamo višedecenijsku tradiciju.

”Ono u čemu smo drugačiji je to što imamo integrisani sistem predškolskih ustanova, imate i vaspitače i medicinske radnike, stručne saradnike. Mnoge zemlje teže tome“.

U vrtićima nema dovoljno mesta

Kao najveći problem ističe nedovoljan broj objekata, ili pak prazne vrtiće.

”Mreža ustanova koja je bila optimalna prethodnih decenija se nije širila, tako da i dalje imate lokalne samouprave gde ima puno vrtića, ali deca nisu uključena. Zato će novim projektom Ministarstva prosvete i Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja u obdaništa biti uključeni mališani od tri do pet godina i to oni iz ruralnih sredina, siromašniji”, kaže za MONDO Ranković.

Ona objašnjava da iako su deca iz siromašnih porodica po zakonu te osetljive grupe i imaju prednost prilikom upisa, u stvarnosti sistem ipak prednost daje zaposlenim roditeljima.

Psiholog Milena Jerotijević je za MONDO pojasnila šta je to kvalitetan rad sa decom u vrtićima. “Vaspitač treba da zna savremenu pedagogiju, da zna razvoj deteta, da uporavlja grupom i da zna da planira aktivnosti, da podstiče decu da učestvuju u tome, u skladu sa uzrastom, naravno. Morate da pratite šta se dešava u grupi, da se ne držite strogo plana i tome prilagođavate igru”, kaže Jerotijević. “Neki se pravdaju lošim uslovima rada, velikim brojem grupa. To nema nikakve veze, to je samo opravdanje za one koji neće da rade”, kaže rezignirano psiholog.

“Na lokalnom nivou se gleda da se izađe u susret zaposlenima, zato je situacija takva. Mi imamo normative, malo više od 20 dece. U urbanim sredinama je veliki broj dece, u malim sredinama opet mnogo malo.. Nema istog rešenja za sve”, kaže Ranković i dodaje da veličine grupa nisu od presudnog značaja za kvalitetan rad sa decom.

Nedostatak didaktičkih sredstava u pojedinim vrtićima objašnjava materijalnim mogućnostima lokalnih samouprava, u čijoj je to nadležnosti. 

Sa njom se slaže i Sandra Backović, iz Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja i jedna od saradnica na na novom projektu Ministarstva prosvete i zavoda koji je trenutno u pilot fazi.

Ističe da su i u nekim mnogo razvijenijim zemljama vrtićke grupe velike, i da to ne bi trebalo da bude prepreka za kvalitetan rad.

”Slična je situacija i u drugim zemljama, ali oni imaju veće objekte, veće prostorije u kojima borave, pa rade sa decom u grupama. Mi smo i to uzeli u obzir prilikom izrade dokumenta o predškolskom obrazovanju i vaspitanju”, kaže Backović i dodaje:

“Veliki deo novca u školstvu ide na gradnju objekata, renoviranje postojećih, promena namene. Na tome se radi. Znate i vrtiće je teško održavati, stalno treba ulagati. Treba mnogo novca”.

Foto: Shutterstock

Nikako pisanje i čitanje... samo igra, igra

Obe sagovornice misle da su vaspitači u Srbiji apsolutno kvalifikovani, ali da bi trebalo da se modernizuje sistem rada.

”Profesionalac u savremenim svetu je taj koji čini okosnicu vaspitno obrazovnog razvoja dece u tom uzrastu. Vaspitači bi trebalo stalno da se unapređuju. Igra bi trebalo da bude osnov i da se sve uči kroz igru. Takođe, važno je pratiti interesovanje dece... znate, da podržimo te male istraživače. Dete sve shvata kao igru, pa je samim tim i dobro vođena igra najveća inovacija”, objasnila je Ranković i posebno istakla da je ono što posebno treba izbegavati - školarizacija vrtića.

Lidija Vujačić, dekan Učiteljskog fakulteta u Rijeci nam je na praktičnom primeru pokazala kako bi trebalo da vaspitači deci približe pismo. ”Ono što je dozvoljeno je da se detetu daju odštampana slova, da ih ono prepozna, sklopi reči i razume tu igru. To je suština, ali nikako da vaspitač uči dete da piše i čita, jer on zaista nije kvalifikovan za to. To je posao učitelja”, rekla je Lidija.

”Vrtić nije škola i stoga ne treba forsirati decu i terati ih da uče po školskom sistemu. Takođe, nije poželjno tu decu vrtićkog, pa ni predškolskog uzrasta, učiti da pišu i čitaju. Vaspitač treba da radi stvari koje će detetu olakšati da čita i piše.”

Sandra Backović naglašava da je problem u tumačenju termina “rana pismenost” , pa otuda dileme, posebno među roditeljima.

To počinje sa šest meseci. Dete uči šta je linija. Pogrešno je tumačiti da je dete uzelo olovku i napisalo slovo i reč. Rano opismenjavane je mnogo toga, između ostalog i proces koji se sprovodi u vrtičima da bi dete došlo do tog slova i reči. Jača se kapicitet deteta da prepozna značaj reči, sama komunikacija dece. Cilj nije da naučli da piše, već i da zna zašto mu je to korisno”, naglasila je Backović.

Ona ne poriče da se u pojedinim vrtićima u Srbiji uče slova, i to objašnjava time što ne postoji mogućnost da se na sve vrtiće u svim opštinama primeni jednoličan obrazac, kao ni na svako dete koje je individua za sebe.

“Neka deca imaju potrebu da nauče slova već sa četiri, pet. Ne možemo da kažemo tačka – ne možete detetu u predškolskom da pokažete slova. Ako dete ima potrebu...Svako dete je jedinstveno i ne možemo primeniti neke obrasce na njih i njihov razvoj“, kaže Backović.

Šta kažu deca

U nedavnom istraživanju koje je izneto u knjizi prof. Dragane Pavlović Breneselović “Gde stanuje kvalitet: istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića”, a u kom su učestvovali petogodišnjaci iz vrtića, pokazalo se da se samostalnost i individualnost dece ne neguje u dovoljnoj meri.

Odgovore na pitanja su davali mališani, i iskreno, onako kako samo oni znaju, dali svoje viđenje vrtića i vaspitača.

Prema rečima dece, postoje važnije aktivnosti od igre, a to su učenje i redovne životne aktivnosti - igra se prekida i dozvoljava samo kada su druge aktivnosti završene, vaspitačice su “glavne”, a boravak napolju se često uslovljava – ako su deca zaslužila.

Ono što je istraživanje takođe pokazalo je da se predškolske ustanove školarizuju i da su deca već u tom uzrastu istrenirana da kada se uči mora da se mirno sedi, ćuti i sluša.

To najbolje ilustruju odgovori dece. Evo kako o učenju govore dve petogodišnje devojčice:

Gde ne voliš da budeš u vrtiću?

– Na tepihu.

Zašto ne na tepihu?

– Zato što mi je dosadno.

Šta se radi na tepihu?

– Tu svi moramo da sedimo i da pričamo o prirodi, o cveću, o životinjama, o bumbaru, o svemu.

Ono što je praksa u gotovo svim našim vrtićima je da su PRAVILA najvažnija, pa onda i pojedinji roditelji i deca shvataju obdaništa kao dobro mesto da se deca nauče poslušnosti i vojničkoj disciplini.

Evo šta kaže petogodišnjak o tome:

– Reći ću mu da uči u vrtiću i da ga mama upiše.

Šta bi to on učio u vrtiću?

– Pa učio bi stvari koje nije znao.

Je l možeš da mi nabrojiš koje su to stvari?

– Te stvari su pravila vrtića.

A koja su to pravila vrtića?

– Pravila vrtića su da deca slušaju vaspitačice.

Iz ovog odgovora vidimo da su vaspitači ti koji određuju pravila, kažnjavaju, vode igru...deca uglavnom moraju da ih slušaju i vrlo malo im se dopušta da izraze kreativnost, znatiželju, radoznalost. Evo šta je reklo još jedno dete koje je bilo učesnik istraživanja:

Ko odlučuje u vrtiću o tome šta ćete raditi?

– Vaspitačica.

Kada odlučuje?

– Uvek.

Sa kime još odlučuje?

– Samo ona i sa drugom vaspitačicom.

O čemu ti odlučuješ ovde u vrtiću?

– Ništa ne odlučujem.

Kada ovo pročitamo, a znamo da je prvih pet godina ključno za razvoj dece, kada samo zagrebemo po predškolskim programima drugih zemalja...jasno je da decu treba da pustimo da budu deca - radoznali, vrcavi, bez stega... i kod kuće i u vrtiću.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama