Moja priča počinje ovako...

Peti mesec trudnoće, prokrvarila sam, idem hitno u bolnicu, pregledaju me i ostavljaju u bolnici. Nedelju dana ležanja, primanja tokolize, infuzuje, uspevamo da sačuvamo bebu! Posle nedelju dana puštaju me kući uz strogo mirovanje i utrogestan do kraja trudnoće. Sve je bilo u redu. Dogurali smo do 38. nedelje. Dolazim na redovnu kontrolu, ostavljaju me zbog jedne kontrakcije na ctg-u. Tri dana ništa. Bolove nemam, a kontrakcije blage. Uključuju mi indukciju oko 5, buše vodenjak oko 7 i eto bolova. Moja mala devojčica nam je došla u 22:25!

Porođaj je bio i više nego lak, ali posle toga kreću problemi...

Dobila je ocenu 9/10. Zbog bele sluzi što je imala po sebi - prevremeno rođena beba, po njima 36. nedelja! Dobija žuticu, fototerapija 3 dana, u međuvremenu mi kazu ima blagu hipotoniju. Odlazimo kući posle 7 dana uz savet da posetimo neurologa.

Sa njenih 15 dana odlazimo kod neurologa, razne analize, razni testovi. Sve na njoj tako maloj! Rehabilitacije od 3. meseca. Ono je bilo bogu plakati. Plače ona, plačem ja. Mučno je bilo gledati.

Sve je herojski izdrzala. Počela je da sedi sa 13 meseci, a prohodala sa 22 meseca. U svemu je kasnila. A zašto - niko ne zna.

Sve analize uredne, genetski sve u redu. Na kraju je nalaz - lenjost.

Na tu svu njenu muku, odlazimo na more sa njenih godinu i po dana, malo da predahnemo i da se opustimo, ali na moru zaradi rotavirus. Temperatura, povraćanje, ne uspevamo da skinemo temperaturu, odlazimo lekaru, prepisuju - promena klime, dajte joj samo lek za obaranje temperature i biće dobro.

Naravno, detetu sve gore. Rešimo da krenemo kući ranije, u putu temperatura ne spada ispod 39 stepeni. Dijareja non-stop, dehidratacija, neće vodu da pije. Spavala je ceo put.

Stižemo u našu bolnicu, odmah su je pregledali i stavili na infuziju, dete posle tri boce infuzije pocelo da se budi, da reaguje, ali neće da piški. Kažem ja doktorki da ona dok spava neće da pišku, da sačeka da se probudi pa da vidimo. Nije me poslušala, pa joj je na svu tu dehidrataciju dala 10 ml laseksa, naravno, dete izbacilo svu tečnost što je primilo. Počela je da žuti.

Ja zovem doktorku, ona govori - to je normalno i izlazi iz sobe, viče sestrama - hitan Beograd. Ja u još vecem šoku. Odvozimo je za Beograd, intezivna nega, analize katastrofalne, ostavljaju je samu 3 dana bez mene, vezana za krevet da ne pokida braunile.

Posle 3 dana prebacili je na gastroenterologiju, naravno tu sam već bila sa njom. Oporavlja se i napokon idemo kući. Sve se dobro završilo.

Slede posle toga razne druge analize zbog hipotonije, magnetna rezonanca pod totalnom anestezijom. Preživimo i to.

Sada, posle svih tih šokova i stresova, ona je sa svojih 5 godina jedna vesela devojčica i živahno dete, ali joj je ipak ostala trauma, pa je sa govorom slaba, tako da smo uključili logopeda. Sve u svemu, deca su naši mali borci. Verujte samo u njih, volite ih, pazite i mazite, a oni će vam se za to odužiti kad-tad.

mama Jovana

Pročitajte i...

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama