Sad je davna proslost. Pre 4 meseca, prvog dana vanrednog stanja u Srbiji, stojim ja na prozoru patologije trudnoće u Betaniji. Sama, u odeljenju koje miriše na dezinfekciona sredstva. Pitam se šta ću i kud ću. 

Nezaposlena, živela kod roditelja, a treba da pređem kod muža nasilnika kojeg tetka isteruje iz kuhinje i kuće.

Imala sam benkice za dete i dva odelceta. Sve to sam dobila uz konstantne uvrede i ponizavanja rođene majke. Otac mi je pred porođaj histerisao kako ce prodati stan, kako ga mucimo 15 godina, da on za svoj novac može da živi gde hoće. 'Zašto nisi rodila kopile, pa da ga mi odgajamo, nego sa čovekom koji nema da te izdrzava.'

Sutradan nakon klistira smeštaju nas u porođajnu salu. Bodu mi iglu u šaku i priključuju na indukciju. Oko mene trudnice nabreklih stomaka jauču, kukaju, prizivaju Boga.

Čuje se urlik jedne: "Vadite ga iz mene, umirem!"

Mi, bez ikakvog dostojanstva, ležimo, jaučemo. Molimo da neko dođe, da nam uputi toplu reč. Toga nema.

Nakon dosta sati indukcije, zbog mog histerisanja vode me na hitan carski, iako je ostalo sat i po, otvorena 6 prsta.

Samo da su pokazali imalo topline, čast pojedincima, da je bio dozvoljen ulazak nekog sa mnom bliskog na porođaj, kao što postoji opcija u Nemačkoj, porodila bih se prirodno.

Kasnije ostajem u bolnici. U 8 krecu aplauzi lekarima herojima u borbi protiv kovida.

Ja ne znam šta ću, kud ću. Mama i sestra kupuju krevetac da dođem kući.

On čeka u kući gde ga isteruju. Nije spremio ni kolica, ni krevetac. Kuhinju mu zabranjuje tetka, a što je najgore ja ni ne znam da kuvam.

Dolazi dan izlaska iz porodilista.

Daju mi bebu koja mirno spava.

Izlazim zajedno s Romkinjom koja je bila sa mnom u sobi. Ja bih isto kao ona bila bez pelena, bez ičega, da nisu roditelji uskočili. 

On je pričao kako može da nas izdržava, na kraju se pokazalo suprotno.

Plakala sam kao kiša. Niko nije došao da me vidi. Samo sestra i muž koji se neočekivano pojavio u bmw - u.

Ulazim u auto sa bebom, ne znam šta me je snašlo, i krećem put neprijateljske kuće, sama. Kuće u kojoj nema grejanja, sapuna, gde ne smem da spremam u kuhinji. Suze teku, bilo me sramota da nemam muža, morala sam otići. Bez garderobe, bez novca. Bez pelena.

Tamo pakao. Zovu mi policiju, mesec dana nisam izašla odatle, on me šamara, tetka mi zove miliciju da me istera što pre. Dvaput mi stize interventna za vreme vanrednog stanja, zbog kuhinje.

Za Uskrs brat i on loču mrtvi pijani, dok ja sedim sama sa detetom u sobi.

Prošlo je sve, trudnoća, porođaj, gladovanje, samovanje. Bebac sad ima 4 meseca, moji su ga prihvatili i pomažu. Ja i dalje putujem u to selo kod muža, pokušavam da kako tako odrzim brak. Iako tamo nemam kuhinju i tetka pita svaki put kad ćemo se iseliti.

Ali sad sam jača. Bitno mi je dete. Ne dam više nikom da me gazi.

Prošla sam pakao. Ništa više ne može me iznenaditi.

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama