Drage mame i buduće mame,

Prosto razmišljam kako bih počela celu ovu priču. Pa hajde prvo da vam se predstavim. Moje ime je Tijana i mama sam dva prelepa andjela po imenu Emilija i Dragan. Imam 27 godina i živim u malom gradiću Apatinu, pokraj reke Dunava, u koji sam se doselila pre 3 godine.

Tako sam se oba puta porodila u Somboru. Prvi porođaj bio je malo teži, ali zato drugi potpuna suprotnost od prvog porođaja. 

Jedina mi je sreća bila što mi je trudnoću vodio privatno načelnik ginekologije i porodilista bolnice Sombor. Iako sam čula razne priče i iskustva iz ovog porodilišta, ja sam zahvalna što sam prošla dobro. Prenosim vam svoja iskustva.

Te 2017. godine prvi put sam obradovala svog supruga, a tadašnjeg momka, i to baš na Đurđevdan, slavu njegovih roditelja. To je bilo, što bi naš narod rekao, opšte narodno veselje. Prva trudnoća, sve je bilo super. Jedina takozvana 'čar' trudnoce bile su svakodnevne mučnine, ali i to je brzo prošlo.

7. januara 2018. godine naš mali andjeo odlučio je da vreme da je upoznamo. Ujutro, umesto da čestitamo jedni drugima Bozić, mi smo leteli po kući i spremali se. U 16:20 na svet je došla naša princeza, tatina mezimica Emilija. Već prvo veče po dolasku kući tati je pokazala ko vodi reč.

Ipak, osvrnula bih se i na drugu trudnoću, jer zaista je priča koja je nasmejala sve naše poznanike. Maj mesec 2019, suprug dobija poziv za radno mesto na brodu, rečni kruzer. Uh, odsustvo od kuće šest meseci. Sredinom maja ćerka i ja ga ispraćamo. Sve je to bilo super, kad jedan dan u junu eto meni opet one dve dobro poznate dve crtice. Suprug dobija poziv (samo što nije pao sa stolice), nastao je minut ćutanja, a posle sreća i saopštavanje svima da će opet postati tata.

Druga trudnoća, već znam šta me čeka, nekako je olakšanje. Ali, verujte, na kraju je skroz drugačija nego prva. Bez ikakvih tegoba sam bila, samo sam jela. Januar mesec, konačno sve spremili posle selidbe (da, selili smo se u devetom mesecu trudnoće, i to na četvrti sprat), taj dan dan išli u susedni grad na komisiju, na transfuziju, na proveru antitela, ćerki bušili uši, montirali mašinu za veš, imali goste sa malom decom i ako se nisam bar 10 puta popela i spustila niz stepenice taj dan, onda nisam nijednom. I ništa mi nije, a već ušla u četrdesetu nedelju. To veče sam vikala: 'Ne mogu više, hajde, rodi se.' Tih poslednjih nedelju dana je bilo povuci-potegni, otečene noge, nema položaja u krevetu koji mi odgovara, nedostatak sna i lažni trudovi svako veče. To veče ispratismo goste i konačno, sva umorna samo sam rekla - idem da legnem, premorena sam. Osećala sam da ću zaspati čim dotaknem jastuk. Bilo je pola 12 kad smo legli. Opet lažni trudovi. Okrenem se na drugu stranu i zaspim.

Pola 2, budim se iz sna, jaka bol u stomaku, ustajem, čekam kad će ponovo, ali dok čekam moram do kupatila. Na putu do kupatila puca vodenjak. Vraćam se do kreveta u želji da supruga probudim, ali bol krenu i samo kleknuh dole i krajičkom ruke uspeh supruga po kolenu da dohvatim i dozovem ga. Vodeći se prvim porođajem, koji je trajao 10 sati, vičem da imamo vremena. Polako nazovi tvoje, javi da ćemo dovesti ćerku, idemo da se istuširam, da je budimo, pa idemo. Ali mom sinu se žurilo. Samo sam viknula: 'Ilija oblaci je, idemo.' Nikad brze niz stepenice nisam sišla. Ćerku smo brzo ostavili kod babe i dede, ali kao za inat, baš to veče nismo otišli da sipamo gorivo, pa pravac benzinska stanica. Suprug staje, sipa gorivo, otvaram vrata i vičem da nemamo vremena, ja sam gotova. Jurimo u susedni grad. Na samom ulasku već vičem da beba kreće napolje, a suprug u žurbi viče: 'Ćuti, nije ti ništa.'

U porodilište sam ušla na njegovim rukama. Prijem ne rad, babica gleda i samo vikne da idem odmah na sto. CTG priključen tek na stolu. Sledeći trenutak čula sam samo guraj. Verovali ili ne, u tom trenutku sam se samo napela i iz prvog puta na svet donela svog drugog anđela Dragana, u 3:30. Taman pomislih sve super, sad će babica da donese telefon da se javim, kad suprug baš tu torbicu ostavio na zadnjem sedištu auta. Ipak, babica je bila dobra, pa mi je ustupila telefon da ga nazovem. Zvoni, on se javlja (čudno mu, nepoznat broj u pola noći), rekoh: 'Tića je...' Prekinu on mene: 'Ti mi trebaš, pošalji mi broj dr Racića da ga zovem da izađe.' A moj odgovor nemam i ne treba, čestitam, postao si tata po drugi put. A sad mi vrati telefon. Sav iznenađen, pa kako to - 'Lepo, porodila sam se.'

'Ali kako, ja sam tek na ulasku u kuću kod svojih...'

I da završim priču, odužila se malo, moj suprug je uspeo stići do ulaznih vrata kuće u kojoj je živeo i sve redom iznenadio vešću da su dobili unuka. Telefon mi je ubrzo vratio, a čestitke su se nizale i u svakoj pohvale, kao i šale na račun koliko je brzo prošlo sve.

Posle svega, zahvalna sam babicama na tome koliko su me bodrile dok sam ja mislila da neću skoro roditi. Prelepo iskustvo i svakoj trudnici želim lak i brz porođaj kao što je bio moj.

Mama Tijana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama