Doček nove godine, moj sadašnji muž me prosi. Pristajem. Svi srećni, niko nije očekivao. Već duže vreme pre ovog događaja smo pokušavali da dobijemo bebu, ali jednostavno nije išlo.

Kraj januara, kasni mi četiri dana, dešavalo se i ranije da mi kasni po nekoliko dana. Ma nije to ništa, sad će. Sutradan se budim i očekujem dolazak njenog crvenog visočanstva, a umesto toga dočekuje me mučnina i povraćanje za dobro jutro. Da nije stomačni virus? Da nisam nešto pojela? Ma nije ni to ništa. Jutro je bilo nezamislivo bez kafe, ali ovaj put to nije bio slučaj. Samo što sam izašla iz kupatila, muž već skuvao kafu, čeka me da je po običaju popijemo zajedno, dok me taj do sada prelep miris kafe nije istog momenta poslao nazad u kupatilo na još jednu turu povraćanja. Sada mi je jasno da se nešto dešava.

Sutradan kod ginekologa, standardna procedura, pregled, ultrazvuk i konstatacija da sam trudna osam nedelja. Noge mi drhte. Bez obzira na svest da smo više puta pokušavali, da je postojala ta mogućnost, ja sam u šoku.

Trudnoća uredna, bez tekoba, sve super, osećam se odlično, radim sve po kući. Deveti mesec, eto prve nevolje. Pritisak mi često visok. Odlazim svake nedelje na pregled, ctg, mere mi pritisak i svaki put je visok. Doktor mi savetuje ako se i kod kuće često dešava da bude previsok, pravac bolnica. Torba spakovana, dokumentacija spremna, sve za bebu spremno, ubrzali smo sve.

Posle dva dana, veče 23:30, bila sam izložena manjem stresu tog dana, izmerim pritisak pred spavanje, kad sam pogledala monitor merača pomislih u sebi "Bože, da li će me opaliti infarkt ili šta"? Šta ću, kud ću, rešim da poslušam doktora. Nešto malo posle ponoći stižemo u bolnicu, prijem, ponovo ctg, ponovo merenje pritiska, ultrazvuk, smeste me u sobu za porodilje i ležem da spavam. Tu noć na svakih sat vremena bude me blagi bolovi, često mi se mokri, šetam po porodilištu kao noćni čuvar, ali sam ipak uspela da prespavam nekoliko sati.

Jutro. Budi me plač beba. Babice ih donose majkama na podoj. Vizita. Doktorka me pregleda i govori mi da ću se najverovatnije poroditi u toku dana. Ma nema šanse, ne verujem ja da je došao taj dan. Odlazim na ctg, sestra koja mi ga je radila mi takođe govori da se vide blage kontrakcije i da se nešto dešava. I dalje ne verujem. Nedugo posle toga u porodilište stiže jedna ženica koja je premašila termin i koja je imala dogovorenu indukciju baš tog dana. Pripremaju je i odlazi u salu. Gledam u sat, tek je 9 sati ujutru, meni se bolovi ne pojačavaju, ništa posebno se ne dešava. Oko 11 dobijam sve jače i jače bolove, ali podnošljive, savetuju me da ležim i da čekam da doktorka porodi ženu koja je u sali. Ležanje mi ne odgovara, lakše podnosim bolove šetajući.

Pola 12, ispade sluzni čep. Sad je već panika pomalo prisutna, prijavljujem sestri, ona mi govori da sam prvorotka i da porođaj ide sporije kod prvorotki i da neće to još skoro. I tako ja na telefonu mužu i majci jaučem, i čekam. Čekam ženu da se porodi, ne sluteći da se porađam i ja u hodniku porodilišta.

Šetam, i eto ga, puče vodenjak, krenuli naponu, 13 h vreme primopredaje smene, nijedne sestre na vidiku, odlazim sama u salu, izvinjavam se babicama i doktorki na smetnji (komedija), kažem im da se porađam, pukao je vodenjak i krenuli su naponi. Penjem se na sto, oko mene odjednom svi, od sestara, babica do doktorke, sve vreme gledam u plafon i trudim se koliko toliko da budem prisutna, slušam ih šta mi govore ali ne mogu da ih pogledam u oči. Jedan napon, drugi napon, pripremam se za treći. Čujem nekog u pozadini: "Čestitamooo, dečak je". Podignem glavu, moj beban je tu a da ja nisam ni osetila da je izašao.

Sve je brzo gotovo, porođaj za poželeti, bebac zdrav, ocena 10, dojim svoju bebu, mučenica pored mene se i dalje porađa, čujem je kako vrišti, pati se. Tada sam shvatila, pa ja mogu ovako još 100 puta, rodila bih još tonu dece.

Moj savet svim budućim mamama: nemojte očekivati previše, nemojte razmišljati uopšte o porođaju u trudnoći, bez ikakvog opterećenja dođite da se porodite, bez razmišljanja šta će i kako će biti. Nemojte slušati priče drugih žena kako je to užas, boli, ili najgoru varijantu mama koje kažu "nikad više za porođajni sto". Uživajte u trudnoći, radite sve što radite svakog dana, a kad dođe dan za porođaj sve će ići svojim tokom, sve ćete zaboraviti kad ugledate mali, mirišljavi smotuljak.

Pozdrav od mame Suzane

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.

 

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama