Trudnoća, došla baš kada smo poželeli, sreći nema kraja, nije vanmaterična, (ne znam zbog čega, ali toga sam se najviše plašila). Sledeća kontrola za dve nedelje, mislim se ko će to isčekati, samo da vidim anđela na UZ da čujem to maleno srce... To moje milo željeno, ubrzo je odlučilo da da znak da mu nešto ne odgovara - krvarenje, prilično obilno. Panično zovem doktora, kaže odmah dođi, skidam se još sa vrata ordinacije, na UZ srculence kuca, prenisko je, brzo progesteron, utrogestan, najstrože mirivanje, kontrola za dva dana, krvarenje manje ali ipak tu.

Ponovo za dva dana, srce kuca ali sve slabije. "Nije više ni do tebe ni do mene, sada je na prirodi", reče doktor, očekivala sam kraj... Tako i bi, nemoćni smo bili, sledeća kontrola, nema srčane radnje, žao mi je, prirodna selekcija. Kiretaža vakumom, ok, nemam izbora. Gotovo, šta sada, kako sada...milion pitanja, ali ne žalite me, ne treba mi to, pustite me svi, hoću samo sa mužem da budem.

Prolazilo je vreme, problem na poslu, sačekćemo sa drugom bebom malo i čekala je dobre dve godine. Duga trudnoća takođe došla baš kada smo poželeli, sve je savršeno - kaže doktor, da li je nisko, nije kaže, uživaj sada. Dao mi je aspirin za slučaj trombofilije. Toliko se plašim, trčkam u toalet svako malo, samo da se uverim da nema krvarenja, presrećna a u grču. Kontrola posle dve nedelje, sve je super, lepo se razvija, pravilna srčana radnja... prećutno se plašim... 

Sledeća kontrola, sve je opet u najboljem redu... I sledeća... "Jeco, nema srčane radnje". Pa kako bre nema, nije bilo ni naznake da nije dobro, kao prethodni put. Kiretaža iste večeri.

Prethodni put sam i očekivala, ali sada, sada tek ne znam šta dalje i kako, samo me pustite, pustite da plačem da gledam u jednu tačku, pa da radim analize... "Trombofilija je siguran sam", kaže moj divni doktor, rešićemo, sve je rešivo, poseti hematologa i endokrinologa (tatina familija pa i on dijabetičar). Odem na hematologiju VMA, istog momenta me prime, odrade analize, čekamo rezultate. Posetila sam i endokrinoliga, čekamo rezultate. Nećemo više kod njega, idemo kod druge doktorke. "Zašto kod mene, gde ste do sada išli", prvo pitanje nove doktorke. Kažem. "Pa tvoj doktor je odličan, nema potrebe da ga menjaš". "Uspomene, doktorka", odgovorih. Pregleda me i kaže da je sve rešivo i da ne brinem: "Dođi kada stignu rezultati." 

Dolazi kum kod nas, kaže da idemo kod njegove prijateljice u Višegradsku: "Iidite, neka, treba čuti više mišljenja." Iz očaja odemo muž i ja, ispričamo sve. Napljuva žena i doktora i doktorku, oterala bih je znate već gde, ali ajde neću zbog kuma. "Odradite sve sa spiska, sve moguće briseve, analize iz krvi" (naravno u laboratoriji kojoj ona veruje - ima procenat). Već sutradan smo otišli, sve  odradili. Ruke kao da imam popriličan narkomanski staž, ali hrabro ćutim, mora tako. "Dođite sa rezultatima kada stignu". Skupili smo svoju gomilu rezultata i otišli, već je jasno da je trombofilija, ali ona kaže suprotno, problem mužev kariotip. "Budi spremna da izgubiš još pet, šest beba", puca žena kao iz topa, ili vantelesna preko, ni manje ni više. Opet se snebivam zbog kuma. Vrištim u kolima. Dolazimo kući, zakazujem kod mog doktora (sa početka teksta), nosim ponovo hrpu papira, gleda, klima glavom, da trombofilija je, ispričam iskustvo sa zmijom sa patologije (ne zaslužuje ni da joj pomenem ime). "Ok, tvoj izbor, razumem očaj". Pošalje muža kod genetičarke, naravno da je kariotip super. Idemo dalje, znamo šta je problem. Uz adekvatnu terapiju hematologa radimo na trećoj bebi. Test, druga crtica jedva vidljiva, muž je ne vidi, kaže: "Polako, smiri se, biće..." Idemo da uradim betu, osećam da je beba tu, hoću fraxiparine što pre. Beta mala, ali trudna saaam... 

Zovem doktora, kažem za betu, kaže: "Mala je trudnoća, kod mene za dve nedelje, sada odmah kod hematologa i državnog ginekologa da dobiješ nalog za injekcije". Sa osmehom u ambulantu svakoga dana, redovne kontrole d dimera i kod mog doktora... Ali ja opet nisam mirna, sada kada znam da je sve baš sve kako treba, stomak raste, a jaaa, ja samo čekam da čujem to malo srce, svakoga dana bih išla na UZ. Strah je opravdan u mom slučaju... Ho, devojčica je, sve je savršeno, suze radosnice... Joj samo da je vidim... 

Porođaj se bliži, a ja straha nemam, da se porodim moram. Injekcije i neljubazne medicinske sestre me već izluđuju, ali moram, znam, plačem, ali idem... Hormoni pucaju. Dođe termin, ni naznaka porođaju, dogovaram se sa doktorom oko porođaja. "Ne brini, to ja rešavam". Ali ne želim da se mučimo ni ona ni ja, pakao sam već prošla. "Nećete, uveravam te". U ponedeljak u Front, termin prošao pet dana, doktor dežuran. Odlazim kao u kafić, čini mi se da nikada nisam bila opuštenija nego tog dana. Priprema, klistir, umirem od smeha, zovem muža on isto tako, opušten, smeje se, a veći je paničar od mene. Idemo u boks, vodi me medicinska sestra, dolazi (sada je već krajnje vreme da napišem ime te sile od doktora, tog čoveka, pre svega) dr Aleksandar Ristić, buši vodenjak, boli uh, ali gledam njega, i opet osmeh... Epidural, milina, indukcija, ja uživam.. Ali, ne otvaram se kako treba, doktor me obilazi, pregleda, kaže da se čuje sa mužem, da ne brinem, da zna da sam ok. Čekam, čekam... "Hajde da probamo prirodno, napni se kada ti kažem". Napinjem se, ništa, ok, polako, ne brini ništa... Dolazi sa glavnim dežurnim, idemo na carski... Sada već znam da me minuti dele od najvažnije uloge u životu. Spinal, osećam kao golicanje neko, gledam Rileta i sve mi do Kosova ravno, evo jeee, plače, donose je... Sve je savršeno, ona je odlično, a ja bih letela, da svima kažem da se rodila, da sam MAJKA.


Iskustvo Beograđanke koja je nakon dve kiretaže uspela da se ostvari u roditeljskoj ulozi, Foto: Shutterstock

Smeštaju me na 4. sprat, sestra pomaže prilikom ustajanja, tuširanja, dobijam terapiju, zaista sve se ponašaju normalno i ljubazno. Ja bih letela, ali boliii, uh. Dolazi dr Ristić, kao sunce da me ogrejalo, obilazio me svakoga dana. Moje čedo je savršeno… ustajem sama, svaki dan je veliki pomak, šetam, ni sama ne verujem da je imam napokon. Mleka nemam, ali ajde ni prva niti poslednja beba na dohrani. Gledam je kako mirno spava pored mene, tiho joj šapućem tebe je vredelo čekati, boriti se…

Ona puni godinu dana, predivna moja kraljica... Pomislim često na dva anđela koja sam izgubila, sada malčice manje boli jer imam nju. Uz podršku bližnjih i savršene doktore - Ristića iz Fronta i hematologa sa VMA Krstića, rodila bih desetoro dece. Sve pohvale za Front i VMA, družićemo se još. Mame, samo hrabro, jače smo nego što mislimo! 

Mama Jeca

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama