Ne plašim se kada idem kod zubara, kada me boli glava pijem lek samo onda kada je bol neizdrživ. Ne padam u nesvest i ne gadim se kada treba da mi izvade krv ili da primim injekciju. Međutim, kada je u pitanju drugo stanje, ne znam da li bih se usudila i bila hrabra da rodim i drugo dete.

Trudnoća

Imala sam 23 godine kada sam ostala u drugom stanju. Par dana nakon što sam uradila test (bio je pozitivan) otišla sam u dom zdravlja kako bih potvrdila trudnoću i izabrala lekara. Tamo me sačekao blagi užas.

Doktor koji je vodio trudnoću nije mi odredio krvnu grupu, nisam radila skrining, dabl, tripl test, kao ni briseve... Nije mi čak dao uput ni za vađenje krvi u laboratoriji. Posle svakog pregleda mi je rečeno da idem kući, sa savetom da se ponašam kao trudnica. Tako sam se i ponašala sve dok u trećem mesecu nisam dobila kandidu koju sam vukla kroz čitavu trudnoću. Do tada nisam reagovala jer, "ajde, ipak je on lekar, zna šta priča (valjda)". Sve sam to rešavala i usput promenila i ginekologa.

Trudnoća je bila uredna, još u petom mesecu doktorka mi je rekla da nosim dečaka, a termin je bio 5. mart.

Pred kraj osmog meseca počela sam da osećam bol u leđima (krsta) i u desnoj nozi. Mislila sam da je trenutno i da će proći za par dana, međutim nije prošlo. Kako je vreme prolazilo bol je bio sve jači, a noga i leđa sve ukočenija. Ubrzo su ta ukočenost, kao i bol "prešli" i na drugu nogu. Naravno, rekla sam doktorki, išla na kontrole, žalila se na bolove, ali mi je rečeno da je to u trudnoći moguće, jer je beba velika i da je u pitanju živac išijadikus i da ga beba verovatno pritiska, da će sve proći kada se budem porodila.

Kada sam ušla u deveti mesec, javila sam se ginekologu zbog bolova u stomaku. Zadržali su me par dana i pustili kući jer CTG nije pokazao ništa, a i sve ostale analize su bile uredne. 

Ukočenost je i dalje bila prisutna i uznapredovala do te mere da su mi obe noge bile ukočene, leđa bolela, a stomak mi je bio do zuba. Mama me je oblačila i presvlačila. Jela sam u krevetu, kupala sam se pored kade jer nisam mogla da podignem noge da uđem u nju. Kretala sam se pomoću štapa, a kasnije sam koristila i štake. Sva ta moja nega je prestala kada sam otišla u bolnicu jer sam prešla termin porođaja. A tamo agonija...

Babice neljubazne, neprijatne. Ne mogu da hodam sama. Do sobe za preglede mi je trebala čitava večnost da stignem, do toaleta i da ne pričam, čak sam pila što manje vode da ne bih išla često u toalet.

Lekar koji mi je vodio trudnoću je insistirao na prirodnom porođaju i držao me još pet dana preko termina, iako sam ga moliola da me porodi carskim rezom jer više nisam mogla da izdržim bol. Ni fizički, a ni psihički... htela sam samo što pre da se porodim.

Dan porođaja

Načelnica ginekologije me 9. marta pozvala na pregled i UZ i konačno mi ispričala nešto što sam želela da čujem - uključiće mi indukciju pa ako ne bude tako išlo, porodiće me carskim rezom. Svaka opcija mi je bila prihvatljiva samo da se rešim bolova.

Od 9 ujutru do 6 popodne sam se otvorila samo dva prsta uz uključenu indukciju. Ništa od prirodnog položaja.

Uveli su me u salu, prebacili su me na sto. Ležala sam i gledala jednog simpatičnog dekicu koji mi je bio anesteziolog, mazio me po kosi, brisao suze i non stop me je ohrabrivao. Nisam ni rekla osam a već sam bila opijena anestezijom.

"Udahniiii, ajde udahni, Jovana", čula sam dekicu u daljini. Borila sam se da udahnem. Osećala sam suze kako mi klize niz lice, a on ih je brisao. "Jao, ne mogu da udahnem, umreću sada ovde", pomislila i vazduh je došao. Udahnula sam i počela da dišem i da plačem.

Rodio se Mihajlo. Težak 4,2 kg i dugačak 56 cm.

Posle porođaja

Rana od carskog reza me nije toliko bolela koliko me je bolelo to što i dalje ne mogu da hodam. Kateter su mi skinuli, ali nisam mogla da koračam i da idem u wc. Međutim, babica nije htela da mi donosi lopatu da piškim, smejala mi se, nije mi donosila bebu, rugala se, vikala na mene i pričala kako ja nju namerno maltretiram i da mogu da hodam ali neću iz inata. Posteljinu nam nije menjala, ni meni ni devojci koja je bila sa mnom u sobi. Ležale smo - ja u krvi, a ona u mokraći jer joj je puštao kateter. Budila me i donosila mi bebu i vikala u sred noći kako ne zna šta da radi, jer beba plače, ona ne može da spava. Curilo mi je mleko na sve strane, beba nije želela da sisa, ona mi je vukla bradavice, gurala bebu na grudi. Ma užas.

Posle nje su došle druge babice kojima sam do neba zahvalna što su mi pomogle oko nege bebe, ali i meni, da odem do kupatila da se uredim koliko toliko.

U međuvremenu sam išla na magnetnu rezonancu i kod neurologa i kod neurohirurga i rekli su mi da imam diskus herniju. Od pritiska bebe na kičmeni stub diskusi su mi se pomerili i neki pršljen mi je srastao sa karlicom. Rekli su mi i da nisam smela nikako da se porodim prirodnim putem. Trebalo mi je godinu dana, uz injekcije, terapije i vežbe, da se oporavim. Kao da sam ponovo učila da hodam i da trčim.

Moj dečak sada ima 22 meseca. 

Kažu da se posle sve zaboravi. A kad je to posle? Mislim da ovo nikada neću zaboraviti.

Pozdrav od mama Jovane 

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama