Naša priča počinje pre 10 godina kada smo se venčali. U želji da se ostvarimo kao roditelji, suočili smo se sa najgorom čin- neplodnošću! Jedan lekar, drugi lekar, jedna terapija, druga teraija i posle tri godine konačna dijagnoza - jedini način je vantelesna oplodnja. Upuštamo se u taj haos, izdržavamo sve zajedno (pošto je naš brak takav, hvala Bogu), nadamo se, čekamo i ništa. Nije uspelo.

Slamamo se na komade, kupimo ostatke, dižemo glavu i zagrljeni idemo dalje. Čuvamo nas i ono što imamo a i dan danas imamo ono najbitnije - poštovanje, ljubav i razumevanje jedno za drugo! Puštamo da prođe malo vremena, skupljamo hrabrost za drugu vantelesnu. Ostao nam je taj jedan pokušaj pa kako bude, ako Bog da, hvala mu, ako ne da, opet mu hvala.

Točak sreće se zavrteo i naš rulet se igra. Dan D je tu, idemo po rezultate bete. Ispred laboratorije se pogledamo, ispreplićemo prste još jače i ulazimo. "Čestitamo, trudni ste." Neizmerna sreća i strah. Odlazimo kod doktora i prvi put čujemo otkucaje srca naša dva anđela.

Trudnoća do 29. nedelje teče uredno i onda nastaje haos:"Morate u Betaniju, jedna beba ne dobija dovoljno hrane i zaostaje."

U Betaniji me zadržavaju i nude dve opcije: hitan carski ili da sačekamo, da primim injekcije za sazrevanje pluća da makar ova bebica sa kojom je sve u redu ima veće šanse da preživi. Odluku donosimo, kao i uvek, zajedno. Čekaćemo, obe bebe su za sada dobro i obe imaju šansu. Doktori su prvo rekli da izguramo 48 sati, kada je to prošlo bez problema išli smo na 72 sata. Pod budnim okom doktora i zahvaljujući njihovoj predanosti i borbi, izdržali smo 23 DANA!

Završila se 32. nedelja i zakazuju mi carski rez. Tražim spinalnu anesteziju jer želim da čujem moje anđele. Svesni smo da i dalje predstoji borba i to najveća.

8. juna 2018. u 9:21h na svet dolazi Čarna teška 1.440 grama i dugačka 40 cm. Odmah za njom, u 9:22, prvi dah punim plućima udiše Una teška 970 grama i dugačka 37 cm. "Mama, dobro su, stabilne su i dok ne bude mesta u Dečijoj bolnici, ostaće kod nas na intenzivnoj." Srce puno, duša kao zemlja ali se ne smemo radovati, još ne, strah je i dalje veliki.

Posle dva dana ih vidim prvi put i mislim da taj nalet emocija neću preživeti. Svet staje u momentu, nemam pojma šta se dešava oko mene, samo gledam moja dva anđela u inkubatorima i zahvaljujem Bogu.

Dolazi najgori dan u mom životu. Idem na odeljenje da ih vidim i vidim neki metež.

"Mama, manju devojčicu prebacujemo u Dečiju bolnicu, na odeljenje neonatologije." Na pitanje zašto ne idu obe, dobijam odgovor da nema mesta i čim mesto bude slobodno ide i ona. Stojim na sredini hodnika i cepam se na dva dela. Niti stati kod Čarne niti poći za Unom. To je bio ponedeljak. Sve vreme je suprug bio upućen u sve, a najgore nam je bilo što smo razdvojeni.

U četvrtak i Čarnu prebacuju u bolnicu i tada prvi put uzimam svoju devojčicu u naručje. Plakali su svi doktori, sestre, ceo tim za transport a ja i ona smo bile na drugoj planeti, u našem svetu gde smo se savršeno razumele.

Otpuštaju me iz Betanije. Moja ljubav me dočekuje sa cvećem a ja izlazim praznih ruku. Grlimo se i bez reči jedno drugom govorimo sve neizgovoreno u proteklih 30 dana. Jedva dočekam da skinem konce i odem kod njih. I do tada smo ih svaki dan obilazili, ali smo mogli da ih vidimo samo kroz staklo i uvek smo, hvala Bogu, slušali: "Dobro su, čim dostignu kilažu idu kući."

Kada sam konačno došla kod njih bila sam presrećna mada sam mleka imala sve manje. Kao i za vreme održavanja trudnoće, i ovde je svaki dan bio uspeh. Gledala sam moje DIVICE kako se bore. Uzajamno smo nas tri jedna drugoj davale snagu. Slavili smo svaku vizitu koja se završavala pozitivnim rečima, ali strah je i dalje bio tu.

Čarna je brže od seke došla do dovoljne kilaže. Opet je usledilo razdvajanje. 6. jula 2018. nas dve odlazimo kući, a Una ostaje još. Srce mi se cepalo ali morala sam da krenem sa Čarnom kući. Polako smo se upoznavali sa našom mrvicom od 1.990 grama, ali ni drugu nismo zaboravili. Svaki dan sam išla kod nje na maženje. Taj sat sa njom mi je uvek prolazio kao tren i svaki odlazak iz bolnice je bio zaliven suzama.

Konačno je došao i taj dan. Una ima 2.020 grama i ide kući. Ne mogu i nikada neću moći rečima opisati taj osećaj. Kada smo je stavili u krevetić pored seke, kao da je poslednji deo slagalice došao na svoje mesto.


Čarna i Una sada imaju sedam meseci; Foto: Privatna arhiva

Danas naše devojčice imaju sedam meseci. To su vesele i zdrave devojčice i mi smo presrećni što su naše!!!

Neizmerno smo zahvalni našim porodicama, a posebno roditeljima koji su uvek bili uz nas i još uvek su.

Mama Jovana Pavlica iz Novog Sada

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama