Već dugo imam želju da napišem svoju priču zato što znam da će koristiti mnogim ženama, baš kao što su i meni značile priče koje sam čitala dok sam strahovala od porođaja. Da, veoma sam se plašila, te će moja priča biti malo duža...

Moj drugi sin danas ima tri meseca, a prvi je jedanaestogodišnjak. Prvi put sam se porađala u svom rodnom gradu u Srbiji. Imala sam 21 godinu, bila u lošem braku i bila veoma draga među svojom rodbinom. Drugi put sam se porađala u 31. godini, ali ovaj put sam bila u divnom braku i sa mnogo manje onih koji me vole (ali verujem da su ipak uz mene).

Iskustvo sa prvog porođaja: Lekari su bili grozni, doživela sam nervni slom!
Prva trudnoća je bila divna, školska, ne znam kako obzirom da sam svakodnevno trpela psihičko i fizičko nasilje. Dobila sam bolove na dan termina i u bolnicu stigla otvorena. Bila sam veoma hrabra (iako je za mene sve to bilo nepoznato) - ni glasa nisam pustila. Bila sam usredsređena na disanje, dok su se doktori prema meni ophodili kao prema životinji ili čak i gore. 

Nisam imala napone, samo jak bol koji nije prolazio. Primljena sam u 11 ujutru u porodilište, a porodila sam se u 16:20. Fino, rekli bi mnogi, i relativno brzo za prvorotku. Rodila sam zdravu bebu, 3.500 grama tešku i dugu 52cm. Malo su me isekli, ali to nije bilo ništa naspram psihičkog maltretiranja koje sam doživela na porođaju. Nikad neću razumeti zašto, trudila sam se, slušala, bila tiha, a doktor je čak u jednom momentu podigao ruku da me udari! Zašto?! Kako je  to moguće, pitala sam se. Dva sata posle porođaja doživela sam nervni slom, a takvo stanje se nastavilo naredna tri meseca. Jedva sam se oporavila psihički, ostala sam bez kose, ali sve je to moj sin izbrisao, svu muku i jad kroz koji sam prošla... 

Iskustvo sa drugog porođaja: Veliko hvala mojoj doktorki u Banjaluci!

Kada smo moj sadašnji muž i ja poželeli bebu, nije sve išlo glatko. Posle jedne izgubljene trudnoće usledila je još jedna. Nadala sam se da će ovaj put sve biti u redu, ali, naravno, strah me nije zaobišao. Plašila sam se da li će sve proći kako treba. Imala sam divnu doktoricu koja je znala za moje muke i trudila se da sve to prođe kako treba. U sedmom mesecu se javio ogroman strah od porođaja. Shvatila sam da su ostale posledice i da se, zapravo, nikad  neću psihički oporaviti od prvog porođaja. Noću nisam spavala od straha, a na epidural sam gledala kao na spas. S obzirom da živim u Derventi, gde imam divnu doktorocu ali nemam ni epidural ni ostale uslove za porođaj, predložila mi je doktoricu u Banjaluci- Aleksandru Rodić. Od 35. nedelje sam išla jednom nedeljno kod nje na pregled. Dogovorile smo se oko porođaja i epidurala. Divna, srdačna, sve naj naj. CTG sam radila u Derventi. Termin je bio 15. april, a kontrakcije sam imala još od sedmog meseca. Dogovorila sam se sa doktoricom da 19. aprila odem u bolnicu, a da mi 20. daju indukciju. Uradila sam nalaze za epidural, a ona mi je obećala da će sve dogovoriti sa anasteziologom i da ja ne brinem o tome. Strah je rastao iz dana u dan, ali ja sam imala epidural! Ujutru 19. aprila, posle završene papirologije na prijemu, odveli su me na odelenje. Obavili su sve potrebne preglede i sve je bilo ok - plodova voda bistra, CTG uredan, te su mi zakazali indukciju za 7 ujutru...