Početkom maja 2015. godine ostala sam u drugom stanju. Na prvi pregled sam otišla kod privatnog ginekologa u Novom Sadu, jer sam želela da mi on vodi trudnoću. Nakon svih pregleda, preporučio mi je i da uradim nalaze TORCH-a, naglašavajući da je to u prvih 12 nedelja trudnoće veoma važno. Pomenuo mi je da je vađenje tih nalaza prilično skupo (11.000 dinara). Nakon što sam proverila šta je zapravo TORCH, želela sam da uradim nalaze, pa sam našla ginekologa koji mi napisao uput za Higijenski zavod u Somboru. Kada su došli rezultati, videlo se da sam ranije imala citomegalovirus i boginje. Znači sve je bilo u redu, što me je radovalo. Nisam pridavala značaj tome što toksoplazmozu nisam preležala jer nisam ni znala šta je i od čega se može dobiti.

Svaka naredna kontrola je pokazala da se moj mali dečak razvija i da je u najboljem redu. 

Jedne noći, krajem decembra, toplomer je pokazivao da imam visoku temperaturu, 41 stepen. Uplašili smo se, ali je sve brzo prošlo i vratilo se u normalu.

Problemi nakon porođaja

Porodila sam se 9. februra u Betaniji u Novom Sadu. Nakon 12-očasovnog indukovanog porođaja, moj anđeo je došao na svet - moj Matija.

Kada smo napustili porođajnu salu, sestra je odvela mog mališu kod neonatologa. Vratila se sa Matijom, ali i doktorkom koja mi je saopštila da moj sin ima malu temperaturu i da su mu trombociti niski, te da će to veče ostati kod sestara. Takođe, napomenula mi je da će u slučaju nečeg većeg poslati Matiju na poluintezivnu negu. Umorna i neispavana, tada nisam shvatala ozbiljnost situacije. 

Spavala sam u kratkim navratima i svaki put sam išla da ga obiđem čim otvorim oči. Ujutru sam videla kako ga sestra hrani. Videlo se odmah da je Pera Ždera na mamu, a ni tata nije bolji :).

Oko 8h, sestra i doktorka su me probudile kako bi mi saopštile da su ga odveli na posmatranje na poluintezivnu negu, da ne znaju šta je u pitanju i da ga neću dojiti. Rečeno mi je da ću ga videti kad bude bilo vreme za maženje. Svaki sam sekund čekala nestrpljivo taj trenutak. 

Posle dva dana su mi dozvolili da ga dojim. Izgledao je bolje, ali je doktorka poslala Matijinu krv na TORCH analizu, i rekla da ćemo dobiti nalaze nakon praznika. Znajući šta je ta analiza i naspram svih njegovih pregleda i obaveštenja koje mi doktorica dala (uvećana slezina, uvećana jetra, niski trombociti, mala temperatura), veoma sam se uplašila jer nisam znala šta me očekuje sledeće. Tražeći po internetu informacije o svakom virusu, bilo mi je sve gore i gore.

Prebacili su me u prizemlje sa ostalim majkama, čija su deca takođe ostala gore. Svega sam se naslušala. Narednog ponedeljka, ne znajući da mi doktorka nije rekla sve, dežurni lekar mi je pročitao sve što piše na kartonu mog sina i pitao me što moje dete nije u Dečijoj bolnici. Nakon toga, moj svet se raspao. Bila sam besna! 

Uspela sam Matiju da prebacim kod druge doktorke, načelnice, koja nas je pustila kući.

Nalaz je potvrdio moja strahovanja

Kod kuće smo svi bili na iglama, i kad smo otišli na kontrolu, saznali smo da je on pozitivan na toksoplazmozu. Doktorka nije mogla da veruje jer je moj nalaz iz trudnoće bio negativan i jako su male šanse da sam nakon toga dobila virus i prenela mu ga. Inače, bebama se ne radi TORCH analiza ako je majka negativna, ali su je oni ipak obavili. Kako bi bila 100 odsto sigurna, doktorka je poslala svojoj koleginici, hematologu, i moju i Matijinu krv. Nažalost, bili smo pozitivni. "Koliki baksuz moraš biti?", pomislila sam! I nijednom, ni dan danas, mi ne prođe dan, a da pritom ne pomislim kako sam mogla tako nešto uraditi svom detetu. A onda shvatim da ceo život jedem sve što može izazvati toksoplazmozu. Ne možeš ni znati da je imaš, jer ona kod odrasle osobe izazove simptome blagog gripa, a i odrasla osoba se ne mora lečiti, jer je njen imuni sistem jači i otporniji. 

Na kraju se moja upornost isplatila. Doktorka je zvala svog kolegu u Dečijoj bolnici (kome smo mi zahvalni do neba na svemu), kako bi on preuzeo našu bebicu.