Drugog jula 2015. godine, nakon što sam dva dana provela u krevetu uz neprekidno povraćanje, uradila sam test za trudnoću. Bio je pozitivan. Naravno da sam bila veoma srećna, ali u isto vreme i isrpljena jer sam izgubila puno tečnosti. U narednih 10-ak dana izgubila sam čak pet kilograma. Zbog povraćanja sam završila i u bolnici gde sam provela pet dana. 

Mučnine su bile veoma česte tokom cele trudnoće ali drugih problema, hvala bogu, nije bilo. Trudnoću mi je vodio doktor Vidović iz Zagreba koji ima svoju ordinaciju i u Nemačkoj, ovde u Bohumu. Veoma sam zadovoljna njegovim radom. Jednom mesečno sam imala kontrole a pred kraj trudnoće i češće. Termin za porođaj mi je bio drugi mart. 

Oko 6 časova ujutru, 22. februara, osetila sam blagi bol u donjem delu stomaka. Probudila sam se i pomislila da to sigurno nije ništa strašno. Međutim, bol se ponavljao na svakih pet minuta, te mi je to bilo čudno. Kako taj neprijatan osećaj nije prestao ni u naredna dva sata, probudila sam supruga i rekla mu šta se dešava. On je odmah želeo da me odvede u bolnicu, ali sam ja odbila misleći da su u pitanju lažni bolovi. Međutim, kontrakcije su postale sve jače i oko 10 časova smo krenuli u St. Elizabeth bolnicu.

Rekla sam medicinskom osoblju koja sam nedelja trudnoće i da imam bolove koji su u međuvremenu postali nesnosni. Prebacili su me u sobu, a sa mnom je krenuo i moj suprug i veoma ljubazna babica koja mi je namestila CTG. U trenutku kada je ona izašla iz sobe kako bi pozvala doktorku, meni je pukao vodenjak (oko 12 sati). Tek sam tada, ustvari, shvatila da se porađam, do tada je sve izgledalo nestvarno. 

Odveli su me u drugu sobu na pregled kod doktorke koja je Indijka. Bila je veoma ljubazna. Na izlasku sam srela svoju drugaricu - dotrčala je u bolnicu čim sam joj javila da imam neke, male bolove. Ona je takođe prisustvovala porođaju. 

Sestra mi je saopštila da je sve u redu, da sam otvorena osam prstiju, da moram da dišem i da ne smem da guram (iako sam u tom trenutku baš osetila napon). Inače, čim je porođaj počeo, sestre su me pitale da li želim nešto protiv bolova, ali ja sam odbila. Jedna sestra me je sve vreme smirivala, pokazivala mi kako da dišem, masirala mi leđa. Pri svakoj kontrakciji stezala sam supruga.