Moja trudnoća je bila uredna sve do 33. nedelje, kada su mi saopštili da sam otvorena tri prsta i da moram da ostanem na patologiji kako bih primila injekcije (za sazrevanje bebinih pluća, u slučaju da krene porođaj).

Nakon tri dana sve je bilo super. Pluća su bila dobro i lekari su mi rekli da nemam razloga za brigu. Na sledećem pregledu bila sam otvorena prst više (sada već četiri), ali bez kontrakcija. Savetovali su mi da ostanem do kraja porođaja u bolnici. Kroz glavu mi je prošlo da je to mnogo vremena, da me sigurno neće hraniti do kraja termina i da će izazivati porođaj, pa sam  potpisala da na svoju odgovornost idem kući, uz saznanje da sam dobrodošla ukoliko bilo šta krene naopako. Dobila sam terapiju: utrogestan, dva puta dnevno i CTG jednom nedeljno u domu zdravlja. I tako su prošli dani...

Beba je stigla pre vremena

Jednog ponedeljka, nakon doručka otišla sam na CTG pregled. Sestra je pogleda nalaz, pa me upitala da li sam šta jela jer se beba uspavala. Nije joj se svideo CTG, pa me sa sve papirom odvela do doktorke koja me je poslala u Višegradsku na UZ pregled i ponovo CTG. Ultrazvučni pregled je bio dobar - doktor mi je čak pustio da čujem otkucaje bebinog srca i protok kroz pupčanu vrpcu. Poslao me je kući, uz reči: Ima još vremena". Već sam bila na vratima, kada me je odjednom pozvala da uradim i vaginalni pregled. Tada sam čula: "Pa vi ste šest prstiju otvoreni! Kako nemate kontrakcije?!" Poslala me je u porodilište.

Tamo je krenula papirologija. Rekli su mi da ne smem na klistiranje, da ne bi krenula beba. Kada je došla doktorka i pregledala sve nalaze od tog dana, pitala me je zašto su me poslali u porodilište. Odgovorila sam joj da sam otvorena i da je to verovatno razlog što sam tu.

Ponovo su mi priključili CTG, obavili pregled, a zatim priključili indukciju. Na sledećem pregledu sam bila već sedam prstiju otvorena. Tada su mi probili vodenjak, a nakon 35 minuta stigla je Dunja. Tačno u 17 časova,  tog 4. maja 2015. i to sa ocenom devet. Bila je teška 2750grama i duga 47cm. Sve je bilo super. Sredili su je i doneli mi je. Živa, prava, zdrava:)

Naredna dva dana sve je bilo super. Dan kada je bio otpust, došla je sestra pozvala me u sobu gde su bebe. "Znate, Vaša beba ima malo povišen tonus mišića, nije ništa strašno, evo vam tri vežbice i brišite kući", rekla mi je tada.

Počinju muke sa bljuckanjem i povraćanjem

Prve nedelje sve je išlo kako treba. Beba spava i sisa. Međutim, tada je krenulo nespavanje, sa plačem, stalnim bljuckanjem, zabacivanjem glave i izvijanjem unazad (što sam povezala sa povišenim tonusom mišića). Svako popodne od 16-21h družili smo se tako što sam je bez prestanka dojila. Znala sam da imam mleka, curilo je na sve strane, znala sam da nije gladna po mokrim pelenama i stolici, ali to je trajalo i trajalo.

Pisala sam gospođi Terezi, mojoj podršci dojenju, o nastaloj situaciji. Rekla mi je da jednostavno postoje bebe koje vole svako popodne da se nasisavaju. Prihvatila sam da je to tako. Onda je počela da povraća u mlazevima, kao vodoskok. Odmah posle jela, sat nakon jela, dva sata nakon jela, bez pravila.

Napravila sam joj i formulu. Sve je popila i taman kada sam je podigla da podrigne, sve je izletelo. Na prvoj kontroli doktorka mi je saopštila da je dobila 1300 grama, što je bilo super, ali je bila zabrinuta zbog čega joj je stomak tako veliki. "Ili je puna gasova ili je Gastroezofagealni refluks (GER)", rekla mi je i ukratko objasnila o čemu se radi. Naglasila je da ne treba da paničimo, već da kupimo kapi za razbijanje laktoze. Poslušali smo je.

Oživljavala sam svoju bebu

Dunja je pila kapi nakon svakog podoja, ali je situacija bila još gora. Još više je povraćala. Jednom prilikom, nakon što je zaspala, usledio je "vodoskok", a nakon toga joj je i izašao sav sadržaj kroz nos. Prestala je i da diše! Nije mi bilo dobro, oživljavala sam svoje dete- vukla sam usnama sve iz nosa. Kada je prodisala, opet smo otišli kod doktora.

Tada smo dobili uput za Institut za majku i dete. Poslali su nas kod hirurga koji joj je prepipao stomak i poslao nas na UZ pregled stomaka. Nalaz je pokazao da je pilorus stenoza na granici zadebljanja i da je to jedna vrsta Ger-a. Zakazali su nam pregled za nedelju dana, uz savet da joj pred podoj dajem pirinčanu sluz. Posle još jedne nedelje pakla, otišli smo ponovo na UZ - stanje nepromenjeno. Rekli su nam da se naoružamo strpljenjem i da  pozicioniramo dušek tako da je što više u uspravnom položaju. Da je dobra stvar kod Ger-a to što nikada ne ide na gore, već na bolje. "Eto, i moj dečak ima GER i još uvek spava na uzvišenom dušeku", potvrdio je hirurg. Nije nam bilo baš svejedno, ali šta je tu je.

Naredni period nikome ne bih poželela. Život mi se sveo na četiri zida, danima nisam izlazila jer je moja Dunja stalno plakala, kada jede, kada spava, kada je dojim- dan, noć. Bila sam umorna i nervozna i čitala sam sve o GER-u. Pitala sam se zašto baš mi, zašto Moja lepa, zašto bilo ko...

Opet zbog vraćanja sadržaja, došli smo u kritičnu situaciju. Prestala je da diše, ovoga puta mnogo duže. Jedva sam je oživela! Rešila sam da ovoga puta sam prevrnem Beograd da je spasem.

Ponovo smo dobili uput, ali ovaj put za Tiršovu.  Došli smo kod dr L u smenu. Pitala je je za trudnoću, porođaj, ocenu, težinu. Pregledala je stomak i rekla da je verovatno Ger i da nema potrebe bilo šta dalje da se radi jer beba super napreduje. Objasnila mi je kako se doji dete, šta je bradavica, a šta aeorola. Slušala sam je i nisam mogla da verujem. Na svako moje ali, prekidala me je, gurala mi je izveštaj u ruku i pričala o pozicioniranju bebe. "Ali mi to već sve radimo a stanje je isto", uspela sam da kažem. Ona nije odustajela i opet nam je rekla da je to to, da nema šta drugo. Još jedan poraz, još jedna nemoć...