Tačno na naš dan, na Međunarodni dan prevremeno rođenih beba, odlučila sam da napišem ovu priču i podelim je sa vama.

Napokon smo i mi dočekali dve crtice na testu, mislili smo da srećniji ne možemo biti. Kako smo se prevarili!

Odmah sam otišla na pregled. Kada sam rekla koliko mi kasni, doktor je prokomentarisao: “Gde si ti požurila?!” Uradio mi je ultrazvučni pregled i rekao:”Čestitam, postaćeš mama! Ček, ček, imaju dve bebe!” Šok! Molim? “Ček, ček, možda i tri!” Nemoj više da gledaš, nemoj više da gledaš! Javljam dragom: “Čestitam postaćeš tata, sigurno je!” “Super, jel sve ok?”, pita on. “Jeste, ali ima ih dvoje!” Tajac! “Milee, jesi li me čuo?” Mile u šoku, kao i svi kada su čuli da nosim blizance. 

Prvi meseci trudnoće su prošli super. Bebe odlične, sve školski, dečak i devojčica. Ekspertni UZ super, dabl test super, sve čista petica! Termin 16. mart 2014. Ja trudnica u formi, svaki dan šoping + šetnja! 

Drugi dan Božića išli smo kod mojih na ručak, na riblju čorbu. Sećam se da mi je bilo malo teže da šetam to veče, ali ništa strašno - 31. nedelja trudnoće! Došli smo kući, ”izvrkačili” se na krevet, gledali TV. Mene je malo boluckao stomak, mislila sam da malo teže varim čorbu. Mile je zaspao u momentu, a meni se nije dalo! Okreni se, prevrni se, ne mogu da se namestim. Pomislila sam: “Aha, počelo je ono što su mi pričali, pred kraj trudnoće nećeš moći spavati, nećeš se moći namestiti!” Probudio me bol u krstima i stomaku. Trpela sam sat vremena, a onda sam shvatila (konačno) da nešto nije u redu. 

Probudila sam Mileta i pozvala hitnu - rekli su da dođemo! Nekako smo stigli sa nalazima, i pregledala me je prilično mlada i neiskusna doktorka. Rekla mi je da sam otvorena jedan prst i uputila na Betaniju jer “to je ipak blizanačka trudnoća, što je sigurno, sigurno!” Nisu mi ni sanitet dali! Ni kofer nisam spakovala, ni sočiva nisam izvadila, ništa! Pravac Betanija! 

Sećam se, bilo je 2:43 kada smo stigli! Pregleda me doktorka i rekla mi da sam otvorena sedam prstiju. Posle samo pola sata! Pitala me je gde su mi stvari. Koje crne stvari, ja sam 31. nedelja! “Milice, idemo sada gore, vi ćete se brzo poroditi!”, rekla mi je. 

Popela sam se peške gore, ne znam na koji sprat. Probušili su mi vodenjak. Babica je saopštila doktorki da me je priključila na indukciju, na šta je ona rekla: “Kakva crna indukcija, skidaj je i pravac u salu na sto!”

Bolelo me je i popuštalo, a ja sam još uvek čekala da krene porođaj! U sali sam ležala na stolu. Vezali su mi noge, a ponovo me je pregledala doktorka. Pored nje, tu su bili i anesteziolog, ginekolog akušer, dve babice, pedijatar, pedijatrijska sestra i pedijatrijski brat! Wooow, kao da sam poznata ličnost!

Kad su krenuli naponi, počela sam da guram po uputima babice: “Ajde još jednom, još jednom...” i hop, nešto malo crno izlete pravo u ruke doktorke. Jao kako je maaali! Da, prvi je izašao Stefan! 1490 grama! Doktorka mi je tada rekla da malo odmorim. Kakvo crno odmaranje! Tek što sam spustila glavu i kao malo se zavalila, op, op, opet me zabolelo. “Ok, sad ćemo!”, čula sam tada babicu. Doktorka je razgovarala sa timom, govorila im je da druga beba ide karlično. Nisam želela carski rez, sve vreme sam želela da se porodim prirodno i da naše bebe primim u naručje. Doktorka mi je prišla i rekla:”Mama, druga beba ide karlično, samo nas slušajte i biće sve ok!”

Jedan napon, drugi, i opet čujem doktorku:”Mama, sad joj morate pomoći, ona ne može bez vas!” U tom momentu osetila sam takav nalet snage, energije, volje, želje, kakav samo majka može da oseti! Hop, evo i naše devojčice! Elena. Kraljica. 1480 grama Ali, ona nije zaplakala. “Zašto?”, pitala sam. “Čekajte, mama, ne može odmah!”, čula sam reči. I onda sam čula plač, kao malo mače kad mjauče! Kasnije sam saznala da su oboje reanimirani tu pored mene. Odveli su ih...

Nijedno nisam primila u naručje. Bili su slabašni, pluća im nisu bila dovoljno razvijena, pa su morali u inkubator! Prišla mi je doktorka i rekla: "Mama, ostala je posteljica, uspavaćemo Vas na kratko". I to je prošlo.