Jedna sam od onih "srećnica" koje u trudnoći pate od prekomernog povraćanja ili, medicinski rečeno, stanja koje se naziva Hyperemesis Gravidarum. Kada sam prolazila kroz ovo stanje, vrlo malo informacija i ličnih iskustava sam mogla pronaći na netu. Pretpostavljam da su sve trudnice bile zauzete povraćanjem ili aktivnim zaboravljanjem istog. Zbog toga sam dobila želju da podelim svoje iskustvo sa malobrojnima koje se susreću sa ovakvom trudnoćom.

Niste same!

Ako ste i kojim slučajem čule za hiperemezis sigurna sam da je za to zaslužna Kejt Midlton, supruga princa Vilijama, koja je prva tromesečja obe svoje trudnoće preležala dostojanstveno povraćajući, jer da se razumemo, ipak je ona vojvotkinja. Šalu na stranu, vrlo mali broj žena, tek 1 do 3odsto, ima čast da svoju trudnoću započne, a još ređe i završi sa ovim stanjem i u totalnoj agoniji. Ono što vam doktori često kažu je da se ne zna tačan uzrok ovom stanju, ali da povraćanje ukazuje na zdrav i žilav plod i da ne treba da brinete dok god povraćate. Zbog "ne susretanja" sa hiperemezisom, neretko su me doktori gledali ispod oka i tretirali po šemi – ma vi ste nama samo malo "osetljiviji" (čitaj "uobraženi hipohondar").

Međutim, obe moje trudnoće su izgledale ovako: saznam da sam trudna i već u šestoj nedelji kreće konstantna muka i povraćanje do 30 puta na dan, bolovi u želucu i stomaku, borba sa dehidracijom, gubitkom težine, malaksalošću, depresijom, infuzija ujutru i uveče, plakanjem u pauzama i tako tačno 10 nedelja, kada muke prestaju iznenada kao i što su i počele. Većina trudnica oseća mučninu i povraća po nekoliko puta u prvom tromesečju, ali ovo "specijalno stanje" podrazumeva da, ako sam unela dva gutljaja vode, povratiću zamalo litar, pitaj boga čega, za samo par minuta i posle toga "cediti" suvu drenovinu iz sebe do same žuči kroz agoniju nekontrolisanog napinjanja utrobe da izbaci ama baš sve iz želuca i to tako desetine puta na dan.

U prvoj trudnoći sam posle dva dana konstantnog povraćanja, muke i bolova završila u KBC Zvezdara, patologija trudnoće (neka veza), gde su mi konstatovali ovo famozno stanje, dali infuziju i neki čarobni lekić od kojeg je sve prestalo! I naravno, kao kod svakog normalnog baksuza, vratilo se treći dan ponovo! Za ta dva dana pauze nisam ni jednom povratila, skoro da mi i nije bilo muka a mogla sam da jedem i pijem po malo.  Posle par nedelja šetanja bolnica-kuća, agonija, pa manja agonija, pa red nabeđenih, neprofesionalnih zdravstvenih radnika svih vrsta i njihovih komentara tipa "ti se se nama malo uplašila je l’ da?!" (kao da sam histerično čeljade a ne žena trideset i kusur godinica) i pobedničke izjave gastroenterologa iz Kliničkog centra da mi se to sve dešava jer nisam venčana u crkvi (?!), mužić i ja odlučujemo da nema više zezanja. Zajedno sa ginekologom koji mi vodi trudnoću, a koji do tada nije imao takav slučaj (šta će mlad je još), počinjemo ozbiljnije da istražujemo na netu i registru lekova i medikamenata sve o čarobnom leku koji su mi dali u Zvezdari. U pitanju je jedan antiemetik koji se daje pacijentima na hemioterapiji radi sprečavanja mučnine i povraćanja. Spada po Američkoj FDA trudničkoj kategorizaciji lekova u B grupu poput velike većine drugih lekova, znači studije na životinjama nisu potvrdile rizik za fetus ali studije na trudnim ženama naravno nisu rađene.

Pošto se moje stanje sada već pogoršalo uz odlazak na privatnu kliniku ujutru i uveče na infuziju, ispucale vene, gubitak težine, potpuna malaksalost, bolovi u želucu i ostale čarobne draži ovog stanja, zajedno sa ginekologom odlučujem se da intravenozno uzimam najmanju dozu leka, koji smo tada (2009.) kupovali u državnoj apoteci za neku pristojnu sumu. Mene je ovaj čarobni lekić "radio" dva puna dana i na treći sam ga primala. Zašto je to tako ni sad ne znam jer iskustva drugih sapatnica u svetu su malo drugačija. Žene širom sveta za prekomerno povraćanje u trudnoći primaju Zofran (koji mi tada u Srbiji nismo imali) nekoliko puta na dan i naravno obaveznu infuziju. Na moju sreću, jer nakon tih punih deset nedelja vaskolike muke i psihičke i fizičke, kada nisam stigla ni da se radujem svojoj trudnoći i toliko dugo željenom detetu jer sam većinu vremena ležala sklupčana na krevetu ili na patosu, sa lavorom i mirisnim stikom u ruci jer mi je sve strašno smrdelo i teralo me na povraćanje, mojim mukama je iznenada došao kraj. Trećeg dana mi je bilo dobro i nisam otišla na infuziju, pa tako četvrtog i petog i znali smo da je hiperemezisu odzvonilo. Tada sam bila šesnaesta nedelja i ostatak trudnoće je prošao fantastično sve do porođaja ali o tome drugi put.

Druga trudnoća i naravno isti scenario. Šesta nedelja ali sad smo stariji i pametniji i naravno pripremljeniji. Te 2013. saznali smo da lek postoji i u tabletama, (juhu! iglama i infuziji je odbrojano), ali kao i uvek u mom slučaju "ne lipši magarče do zelene trave", više ga nema na našem tržištu, ni u državnim ni u privatnim apotekama. Prodaje se u jednoj vrlo sumnjivoj i poznatoj privatnoj apoteci u centru Beograda za koju svi znaju a niko o njoj ne priča, i tako praktično na crno kupujemo tabletice za slične pare kao i prvi put uz to da se unapred najavimo i zatražimo količinu da nam se pripremi!? Nije nam svejedno zbog atmosfere "dilovanja" ali nam objašnjavaju da nije to ništa strašno i da je trenutno takva situacija sa lekovima u zemlji. Opet uz konsultaciju sa istim ginekologom, uzimam minimalnu dozu leka na tri dana. Ovaj put pokušavam da uzimam i manje količine i da vidim koliko ću izdržati torturu a da se ne dovedem u stanje dehidracije. Kao i prethodni put, muke su prestale iznenada u šesnaestoj nedelji.

Drugi put mi je bilo znatno lakše jer sam za deset nedelja ukupno povratila koliko sam prvi put za samo jedan dan, a i znala sam da će im kraj relativno brzo doći. Šta je deset nedelja agonije naspram veknice ljubavi koju ćeš voleti i gajiti ceo život? I ne plaćaš neku visoku cenu kad znaš šta donosiš na svet. Platila bih je još koji put, u stvari, da budem iskrena, možda još samo jednom :) , a imam i prelepog trogodišnjaka koji mi skače po leđima dok povraćam, imitira me i valja se od smeha. Ostatak druge trudnoće prolazi nešto teže, bebac je tvrdoglaviji i liči na princezu na zrnu graška, sve mu nešto smeta i stalno me "rita" kako bih promenila položaj ili smanjila muziku. Kontam, biće diktator za medalju i nisam se prevarila. Porođaj je prošao u najboljem redu, kako se samo poželeti može. Pu, pu, što bi rekle babe, deca lepa ko anđeli, zdrava ko dren i radosna kao da su dobili na lutriji.

Mama Katarina

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama