Vršnjačko nasilje je tema koja izaziva zabrinutost  kako roditelja tako i šire javnosti. Svedoci smo potrebe za sveobuhvatnim bavljenjem od nivoa porodice, preko škole ali i medija i celokupnog društva. Svi imamo odgovornost da o vršnjačkom nasilju znamo, govorimo i učestvujemo u adekvatnom bavljenju. I svačiji doprinos je važan.

Zašto je važno da pričamo o vršnjačkom nasilju i njegovim oblicima?

Kao prvo – da bismo ga prepoznali. Dalje, da bi na njega reagovali i naravno zaštitili žrtve, ali i stvorili klimu koja ga smanjuje i podrazumeva druge oblike ponašanja.

Da bismo vršnjačko nasilje prepoznali, mi moramo biti upoznati šta se sve krije u tom klupku. Iako je većini ljudi prva asocijacija fizičko nasilje među vršnjacima, vršnjačko nasilje je značajno širi fenomen. Ono obuhvata čitav spektar ponašanja, bilo fizičkih bilo verbalnih, koja za posledicu imaju povredu ili potencijalnu povredu deteta, njegovog razvoja i dostojanstva. Upravo razgovaranje o konkretnim oblicima nasilja će proširi svest i deci i odraslima. Kada se razgovara sa decom o konkretnim oblicima ponašanja, veći broj njih će shvatiti da je zapravo u pitanju nasilje, nego da ih samo pitate – ima li nasilja u tvom okruženju. 

Vršnjačko nasilje može biti fizičko i emocionalno/psihičko, ali se kao posebni oblici izdvajaju i socijalno, digitalno i seksualno nasilje. Često se ovi oblici nasilja međusobno prepliću i odvijaju skupa. 

Pod fizičkim nasiljem se podrazumevaju ponašanja koja izazivaju bol ili povrede, ali i sputavanje kretanja kao i oštećivanje, otimanje i krađa predmeta. 

Verbalno nasilje obuhvata čitavu sferu bilo usmenih bilo pisanih poruka čiji je cilj da povrede drugog i ona mogu biti uvrede, dobacivanja, davanje pogrdnih nadimaka, ucenjivanje, etikatiranje, zastrašivanje itd. 

Pod socijalnim nasiljem se podrazumevaju ponašanja koja imaju za cilj narušavanje ugleda deteta, širenje glasina, laži ali i komprimitujućeg materijala o tom detetu, spletkarenje, izolovanje, teror grupe nad pojedincem i tako dalje. 

Digitalno nasilje se izdvaja kao specifično, iako je u svojoj biti ono verbalno, psihičko i socijalno, upravo zbog nekih karakteristika koje ga čine potencijalno veoma opasnim. Ovo nasilje obavlja se korišćenjem komunikacione tehnike i tehnologije. Usled toga nasilnik ima mogućnost da ostane anoniman, što utiče i na njegovo ponašanje i na strah žrtve. Isto tako, broj ljudi koji su svedoci ovog nasilja je mnogo veći. Sadržaji se velikom brzinom mogu podeliti velikom broju ljudi, a i sam sadržaj ostaje trajno zabeležen. Ova forma nasilje je izazovna upravo i zbog toga što se roditelji ne osećaju dovoljno kompetentnim da razumeju i isprate tehnologiju i zbivanja u toj sferi života svoje dece.

Oblik nasilja koje je prisutan među vršnjacima je i seksualno nasilje koje se odnosi na ugrožavanje seksualnog identiteta žrtve omalovažavanjem ili primoravanjem na seksualnu komunikaciju. Ono može biti fizičko i verbalno, i njegovi oblici obuhvataju ponašanja kao što su lascivni komentari, seksualno dodirivanje, pokazivanje pornografskih snimaka ili delova tela, iznuđivanje i prinuda na seksualni čin itd. 


Psiholog Ivana Đurić o problemima vršnjačkog nasilja Foto: Shutterstock

Ko sve učestvuje u vršnjačkom nasilju?

U direktnom smislu, učesnici u nasilju su dete ili grupa dece koja se nasilno ponaša i dete koje je meta tog ponašanja. Neretko, dete može u jednom periodu ili trenutku biti nasilnik a u drugom žrtva. 

I devojčice i dečaci učestvuju nasilju, uz to da istraživanja pokazuju da su dečaci češće nasilni, bilo da je u pitanju verbalno ili fizičko nasilje.

Pored direktnih učesnika, važna grupa su deca koja su svedoci ili posmatrači nasilja. Reakcije svedoka nasilja mogu značajno uticati i na konkretnu situaciju nasilja ali i na opštu klimu nasilja u nekom okruženju. Njihovo ponašanje može sprečiti nasilje ali i ohrabiti nasilnika. Same žrtve će vam reći da su vršnjaci spremni da pomognu, ali oni najugroženiji to ne osećaju. Određen broj svedoka će vam reći da oseća krivicu što nije reagovalo a zna da je trebalo.

Kakve su i kakve mogu biti posledice?

Pored ekstremnih situacija teških i opasnih povreda, pa i gubitka života, posledice vršnjačkog nasilja čini i širok spektar doživljaja. Određen broj dece pored aktuelne traume tokom nasilja, imaju odložene reakcije u smislu negativnih emocija, povlačenja iz socijalne sredine, bezvoljnosti, izbegavanja druženja, izbegavanja odlaska u školu, smanjenja školskog uspeha, teškoća u učenju, pojačane razdražljivosti, pojačane agresivnosti, depresivnosti, noćnog mokrenja, pa i suicidalnih ideja a u nekim slučajevima i realizacie takvih ideja.


Psiholog Ivana Đurić o problemima vršnjačkog nasilja Foto: Shutterstock

Kako sve deca reaguju na vršnjačko nasilje?

Strategije koje deca koriste u situacijama kada su izložena nasilju su raznolike. Istraživanja pokazuju da najveći broj dece koristi izbegavanje nasilnika (nebivanje u njegovoj blizini). Deca takođe traže pomoć odraslih kada se nađu u situaciji nasilja, kako odraslih u školi tako i odraslih van škole. Nešto ređe deca traže pomoć od vršnjaka u nošenju sa nasiljem. Kako postaju stariji, deca manje traže pomoć odraslih a više rešavaju sami ili traže pomoć vršnjaka. Iznova se moramo pitati zašto je to tako, zašto jedan broj njih kaže da im odrasli nisu pomogli.  

Određena grupa dece su deca koja trpe. Ta deca ne traže pomoć niotkoga i ne dele svoja iskustva trpljenja nasilja sa drugima. Ovo je najosetljivija grupa dece i zaslužuju najveću pažnju. Iz njihove prespektive oni su potpuno nemoćni i žele da tu svoju nemoć sakriju od drugih. Istraživanja pokazuju da je u pitanju svaki osmi učenik.


Psiholog Ivana Đurić

Šta mi odrasli da radimo i šta da ne radimo?

Nasilje moramo da primetimo, ne da zatvorimo oči.

Na nasilje moramo da reagujemo, ne da okrenemo glavu.

Moramo se baviti svim učesnicima nasilja. Pomoći žrtvi. Raditi sa nasilnikom (zašto je nasilan, šta se iza toga krije). Osnažiti svedoke.

Moramo se baviti i šire – uz svest da smo mi ti koji smo deci model, preispitati kakav smo im uzor, da li ih slušamo, imaju li poverenja da nam se povere, imaju li poverenje da ćemo ih razumeti i zaštiti, veruju li nam kada ih učimo da nasilje nije u redu.

I na nivou škole i na nivou čitavog društva moramo stvarati klimu koja ne neguje nasilje, naprotiv!

Moramo reći da drugarstvu, ne nasilju.

Ivana Đurić, diplomirani psiholog

Tekst je objavljen u sklopu projekta "Uloga roditelja u prevenciji i borbi protiv vršnjačkog nasilja. Naša odgovornost i zaštita dece." koji je podržan od strane grada Kikinda.


 

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama