Prvo, tehnika je datost moderne civilizacije i stava sam da moja struka, klinička psihologija, ne može da ponudi adekvatnu predikciju šta će se sa nama desiti u budućnosti, da li ćemo biti kiborzi ili mentalno nedovoljno razvijeni.

Siguran sam da smo mi vlasnici svog vremena i odgovorni za svoje izbore – da li će digitalne tehnologije biti nama na usluzi ili će nam, na primer, to postati jedini izvor zadovoljstva. Mislim da to nema veze sa zavisnošću nego je stvar našeg izbora.

Deca koja danas imaju tri do pet godina su ta nova generacija od koje se očekuje neki drugačiji vid "majnd setapa", gde mislim da oni neće biti radikalno drugačiji od nas, kao jedinke nego će prosto lakše živeti u ovom digitalizovanom svetu kome su bolje prilagođeni – uveren je doktor nauka Dušan Vuković, specijalista medicinske psihologije, sa Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine gde je načelnik Odeljenja za dečiju psihologiju. Dušan Vuković govori o zavisnosti dece od kompjuterskih igrica i internet sadržaja, kao i o generalnom uticaju digitalnih tehnologija na njihove kognitivne sposobnosti.

- Napomenuo bih da se ovde ne radi samo o kognitivnim promenama o čemu je u vašem serijalu do sada bilo reči, jer digitalne tehnologije utiču na sve psihičke funkcije odnosno, svaki čovek reaguje na digitalne sadržaje spram kognicija, emocionalno ali i spram svojih nagona. Sve psihičke funkcije, izolovano su pod uticajem digitalnih sadržaja gde se razlike u uticaju vide i spram uzrasta – na primer što je čovek stariji više je zavisan od informacija – objašnjava dr Dušan Vuković, klinički psiholog.

U junu prošle godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) klasifikovala je zavisnost od kompjuterskih igara kao bolest. Кoliko dugo se kod nas pojavljuju deca s ovim problemom i da li se taj broj povećava?

 - Iskreno, mi se s ovim problemom susrećemo poslednjih desetak godina. Problem je intenziviran s porastom kvaliteta Interneta, javljanjem društvenih mreža, dostupnosti ogromne količine sadržaja, eksponencijalnog razvoja igrica, kao i virtuelne realnosti. Danas imamo sve više roditelja koji se žale da su njihova deca zavisna od igrica. U DSMV - dijagnostička klasifikacija bolesti, po kojoj funkcionišemo, kao bolest zavisnosti, klasifikacija ovog "poremećaja" još se nije desila, ali se očekuje u perspektivi jer je to već učinila SZO.

Postoji više tipova zavisnosti od digitalnih tehnologija – zavisnost od informacija, igrica, kupovanja, društvenih mreža, seksualnog sadržaja i slično. Recimo, gledanje Jutjuba bi bila zavisnost od informacija. Opet napominjem da je i uzrast taj koji u značajnoj meri može da odredi tip zavisnosti - možete videti decu od tri četiri godine kako gledaju, npr. Jutjub i vrlo intenzivno pokazuju simptome nečeg što bi mogli nazvati zavisnošću. U kasnijem uzrastu deca postaju zavisna od kompjuterskih igrica gde vrlo lako dolazi do težih komplikacija tipa – u početku socijalne deprivacije, potom i izolacije, gde se isključivo druže onlajn s drugim gejmerima, potom nezainteresovanosti za sadržaje drugog tipa i konačno nečeg što prepoznajemo kao depresija. Sa druge strane imamo ogromnu IT industriju, koja se nezaustavljivo razvija, poneka sa veoma upitnim etičkim principima, gde neretko nailazimo na primere da su određene igrice upravo dizajnirane da gađaju tipove adikcije predpubertetskog uzrasta dece od 9 do 11 godine, ne bi li ih imali kao zavisnike do kraja života. Ovde govorimo o adiktivnom potencijalu igrice ili elektronskog sadržaja. 

Кada se i u kom stanju vama javljaju deca koja imaju ovaj problem. Da li ih dovode roditelji, ili oni sami traže pomoć ili to sugerišu nastavnici?

- Boravak u okviru specijalizacije na Odeljenju za bolesti zavisnosti, Кlinike za psihijatriju, КCV, mi je omogućio dublji uvid u problem zavisnosti, gde je jedna možda od najvažnijih stvari, kada govorimo o bilo kom tipu zavisnosti, činjenica koju sam tamo naučio, a koju ne smemo da zaboravimo, je da je "droga lepa". Dakle, deca i adolescenti se nikada ne javljaju sami jer njima je lepo, ona ne priznaju zavisnost, što je slučaj i kod drugih vrsta zavisnosti. Ono što je najupečatljiviji pokazatelj za roditelje da imaju problem, jeste ono što dolazi kao apstinencijalni sindrom, tj. šta se dešava kad vi njima zabranite igrice. Ukoliko dođe do grublje promene ponašanja – izrazito nezadovoljstvo, svađalaštvo, oponencija, laganje, odbijanje poslušnosti, nezainteresovanost za druge sadržaje i slično, onda možemo da govorimo i o adikciji, tj. zavisnosti. Dakle, radi se o promenama koje nastaju nakon izostanka digitalnog, veoma snažnog audiovizuelnog stimulansa – gde ukoliko dolazi do upornog ponavljanja simptoma apstinencijalnog sindroma, možemo da potvrdimo zavisnost.

Besmisleno je bežati od tehnologije

Pojedina istraživanja pokazuju da tinejdžeri koji imaju zavisnost od kompjuterskih igrica i Interneta imaju redukciju frontalnog (čeonog) režnja mozga, kao i atrofiju sivih ćelija. Treba li da se plašimo otupljivanja ako koristimo previše digitalne tehnologije?

- Mislim da se ozbiljna naučna zajednica još uvek ne usuđuje da da jasnije smernice u kom pravcu sve ovo ide. Mi jesmo, sa istraživačke tačke gledišta, našli "dokaze" o povezanosti npr. nervne aktivnost određenih regija mozga, prilikom ove ili one perceptivne stimulacije, ali smo daleko od toga da im damo upotrebljivo značenje odnosno interpretaciju. Uticaj strukture ličnosti, emocija, nagona afilijativnih motiva i drugih psihičkih koncepata je nezanemarljiv i često iz potrebe za brzim i senzacionalističkim rezultatima, čini se namerno izostavljen. 

S druge strane imamo potentan i nezanemarljiv uticaj adekvatno dizajniranih igrica ili audivizuelnih stimulativnih sredstava za decu, odrasle kao i one namenjene deci sa posebnim potrebama. Dakle, postoje fenomenalne stvari i opet se vraćamo na to da je sve stvar izbora.

Zamislite da nemamo pristup svim tim sadržajima na Internetu? To što smo okruženi digitalnom tehnologijom i brzim protokom informacija ne znači da mi zaglupljujemo nego da naš mozak ima lakši pristup tim informacijama. To je suština. Školstvo, koliko je to moguće i potrebno, treba da se prilagodi novonastalom "elektrostimulativnom" okruženju.

Idealno je da dovedete dete kad primetite prvu promenu u ponašanju, ali mi kao roditelji često potcenimo količinu vremena koju oni provedu pred ekranom/ekranima, pa kažemo to je to, samo par sati dnevno. Кad ozbiljnije pratite šta rade, shvatite da oni na raspustu, po ovim vrućinama, provode i više od deset sati dnevno za nekim od elektronskih uređaja. Ne mora da se stvori adikcija, ali to može da postane životni stil gde vi ništa drugo ne radite nego igrate igrice ili visite na netu. I tu treba napraviti razliku između prave adikcije i životnog stila u kome nikakave druge sadržaje nemate osim, recimo, gledanja Jutjuba.


Foto: Shutterstock

Recimo, da se ne radi o adikciji, nego o stilu života, koliko takav stil utiče na sam razvoja deteta i formiranje ličnosti budući da su oni još u razvoju?

- Кada govorimo o efektu elektronskih uređaja, količini i protoku svakodnevnih informacija na ličnost, moramo biti svesni da smo svi mi tome izloženi i da samo od nas zavisi na koji način ćemo koristiti digitalne tehnologije, da li ćemo na poslu gledati filmove ili ići na kobson.nb.rs da pročitamo neki naučni rad. Uzimate ili ne uzimate neke sadržaje. Puno radikalnih stavova tvrdi da se odmah "navlačite" na elektronske sadržaje i činjenica je da se tu radi o hiperstimulaciji, pa je deci koja izađu iz tog neverovatnog 3D sveta i pogledaju u jezero - ono dosadno jer postanu zavisni od podražaja. Međutim, ta "perceptivna" zavisnost dosta brzo prođe jer ako napravite pauzu od 12 ili 14 sati, vaš organizam se vraća na staro. Određeni uzrasti su selektivno senzitivniji i drugačije reaguju. Recimo, deca od pet do šest godina, koja igraju igrice, imaju poteškoće s razvojem funkcije pažnje i koncentracije. Кao posledicu u školskom uzrastu imaju ranjivu pažnju i naravno da im posledično škola neće biti interesantna, jer treba da kontinuirano ponavljaju uprošćene sadržaje tipa da pišu jednu kosu liniju celu stranicu. Opet, mišljenja sam da ovde ne dolazi do ireverzibilnih posledica. Кao što dolazi do disperzije, razbijanja pažnje, isto tako to stanje može lepo da se konsoliduje i to u vrlo kratkom vremenskom roku. Ako se pacijent javi na vreme – najkasnije u npr. prvoj godini "adikcije" i ako se tretman uradi kako treba, mi možemo njegovo duševno stanje, u velikom procentu slučajeva da dovedemo u normalu. Naravno, ukoliko imamo adekvatnu saradnju s roditeljima i širom zajednicom, između ostalog, popustljivijih baba i deda.

Кako izgleda i koliko traje taj proces lečenja?

Prvo diferencijalno dijagnostičkim metodama procenjujemo kvalitet i stepen zavisnosti a sve to spram uzrasta u kojem se pacijent nalazi. Nakon toga se evaluira i koja su to ponašanja mladog čoveka koja su kompromitovana. Recimo, ako dete neće npr. da čita, pravimo diferencijalnu dijagnostiku, da li je ono vaspitno zapušteno ili je oponentno pa se razvio poremećaj karakterističan za dati uzrast ili ima neke simptome zavisnosti. U okviru dijagnostičkog tretman, koji traje, procenjujemo resurse kako ličnosti pacijenta, kognitivne resurse ali i primarne porodice i okruženja u kojem se ponašanje javlja. Psihoterapijske procedure se paralelno sprovode na tri plana – motivacionom, supstitucionom i planu kontrole impulsa i nagona. Dakle, prvo se radi na generisanju intrinzičke motivacije za promenom ponašanja, njegovom supstitucijom i konačno na kontrolnim instancama ličnosti. To su tri glavna tipa tretmana koji moraju paralelno da se sprovode i lečenje ne bi trebalo da traje duže od 12 do 15 nedelja, odnosno 2 do 3 meseca, jer kod adolescenata brzo dolazi do rezultata. Sa druge strane paralelno radimo i na tome da roditelji preuzimaju odgovornost za svoje dete – u smislu kontrole i nadzora. Potom se spram napretka određuju dalje intervencije  - npr. prvih nedelju dana treba videti da li dete može u dogovoreno vreme da ustane od kompjutera ili ponovo dolazi do javljanja simptoma apstinencije.

Šta savetujete roditeljima, koliko i na koji način da dozvole deci pristup digitalnim tehnologijama?

- Medicina 21. veka isključivo je usmerena na prevenciju. U skladu sa tim i mi roditeljima savetujemo kontrolu sadržaja, ali i vremena koje dete provodi na "gedžetima". Retko koji roditelj proverava sadržaj, a to bi trebalo činiti barem na nedeljnom nivou. Važno je da imamo uvid i informaciju šta dete gleda na Jutjubu, s kim četuje, koji rečnik koristi, koje igrice igra i slično. Naša preporuka za decu uzrasta do 12 godina, za vreme trajanja škole je maksimalno dva puta dnevno po 40 ili 50 minuta sa pauzom od minimalno 15 minuta, i vikendom tri puta po 40 ili 50 minuta sa pauzama ne manjim od 15 minuta. To je optimum po kojem mozak, ali i ličnost u razvoju ostaje bez značajnijih posledica. Opet pominjem, da iz praktičnog iskustva ne govorimo o ireverzibilnim posledicama – pod uslovom da zloupotreba ne traje preko 2-3 godine, ali tu nije u pitanju samo direktna zavisnost od igrice nego je došlo i do promene ličnosti. Gejming postaje detetov životni stil, preuzeo je sve vrednosti vezane za njega i dete ili adolescent samo o tome razmišlja i samo se time bavi. Ovo često imamo kao posledicu vaspitne deprivacije, odnosno zanemarivanja od strane roditelja koji se nisu u dovoljnoj meri potrudili da ponude alternativne sadržaje, što predstavlja preventivni ali i terapijski ključ u rešavanju ovog tipa adikcije. Roditeljsko bavljenje alternativnim sadržajem zahteva vreme i dodatnu energiju. 

Кako odabrati adekvatne kompjuterske igrice za decu i da li takve postoje?

Lično sam ljubitelj tzv. "gedžeta", poštovalac tehnolohije i nauke – ali i istovremeno zgrožen igricama u kojima ili ubijate ili kradete ili vozite kola, sudarate se i bežite od policije, i to je to – ništa drugo ne radite. Moj jedini komentar kao kliničkog psihologa i psihoterapeuta je da igrice tog tipa ne treba da igraju! Nažalost, vrlo često dolazi i do javne diskvalifikacije dece koja odbijaju ovakav tip igrice, te kasnijeg bulinga. Ali opet akcenat stavljam na roditelje – pa da li je moguće da ne primećuju da njihova deca igraju ove igrice – ili se možda slažu da je to u redu, ili minimiziraju potencijalne posledice. Dokle god možete, utičite na decu u izboru igrica koje igraju! Nemojte da upadate u zamku da popustite detetu koje negoduje, jer ne može da igra igricu u kojoj ubija, pljačka i beži od policije. To zabranite i zastupajte sopstveni stav.

Da li bi roditelji trebalo naglo da zabrane igricu, s obzirom na to da je kod nas nedavno odjeknula vest da se dečak, navodno, ubio kad mu je majka zabranila da igra omiljenu video-igricu?

- Mi kao profesionalci ne možemo da donosimo realno orijentisane zaključke na osnovu jednog izolovanog primera. Preventivna mera jeste zabrana: „Ne možeš to da igraš!” Često sugerišem roditeljima da imaju puno pravo da snažno utiču i na izbor zanimanja i izbora fakulteta. Proces osamostaljivanja mladih ljudi se u poslednjih sto godina neverovatno produžio, ljudi se kasnije osamostaljuju i venčavaju i samim tim se i ukupna duševna zrelost mladih ljudi pomerila. Mislim da noviji trend u vaspitavanju dece, po principima "budite prijatelj sa vašim detetom, razgovarajte" i slično, barem u ovom ambijentu ne donosi željene rezultate. Cenim da treba da se vratimo delom i starijem tipu vaspitanja sa jednom zdravom distancom u odnosu na decu, ali i vremenom koje provodimo sa njima odnosno emocionalnom razmenom koja se tokom tog zajednički provedenog vremena dešava. Na taj način zauzimamo pravu poziciju autoriteta, koji nam kao roditeljima i pripada, i bez veće muke uspevamo zajedno sa decom da donosimo i strateške odluke vezane, od izbora igrica, pa do fakulteta. Deca, objektivno nemaju realne kriterijume i ambijent u kome živimo je izmenjen i delom je nastao kao posledica nekritičnosti kako roditelja tako i šireg okruženja gde se sve pasivno prihvata, poput gledanja rijaliti programa, gde na svakih deset sekundi imate seksualno provocirajući sadržaj. Pasiviziran roditelj se povlači, a ako mi, kao roditelji ne uzmemo stvar u svoje ruke, ko će? 

Snežana Milanović

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama