Pamela Drukerman, inače Amerikanka udata za Britanca, živela je u Francuskoj, i pored fantastične prirode, kulture i hrane, nju je najviše fascinirao način vaspitavanja malih Francuza. Impresionirana drastičnim razlikama vaspitavanja američke i francuske dece, napisala je knjigu "Podizanje bebe: jedna američka majka otkriva mudrost francuskog roditeljstva". Prenosimo vam u originalu tekst koji je prevela Ivana Marinković, a objavljen je na sajtu nspm.rs.

"Kada je moja ćerka imala 18 meseci, moj muž i ja smo odlučili da je odvedemo na mali letnji odmor. Odabrali smo primorski gradić koji se nalazi na nekoliko sati vozom od Pariza, gde smo živeli u tom trenutku (ja sam Amerikanka, a on Britanac), i rezervisali smo hotelsku sobu sa krevecem. „Mrvica“ (Bean), kako je zovemo, bila je u tom trenutku naše jedino dete, i zato nas razumite što smo mislili: „Koliko teško to može biti?“

Imali smo doručak u hotelu, ali smo morali da ručamo i večeramo u malom restoranu morskih plodova kod stare luke. Ubrzo smo otkrili da dva obroka sa bebom u restoranu zaslužuju sopstveni krug pakla.

Mrvica bi se na kratko zainteresovala za hranu, ali u roku od nekoliko minuta ona bi počela da prosipa so iz slanika i da cepa kesice šećera. Potom je tražila da bude van stolice za bebe kako bi mogla da vileni po restoranu i ustremi se ka dokovima.

Naša strategija je bila da brzo završimo obrok. Naručivali smo dok smo sedali za sto, potom smo molili konobara da otrči po malo hleba i donese nam predjelo i glavno jelo u isto vreme. Dok je moj muž jeo par zalogaja ribe, ja sam se starala da konobar slučajno ne zgazi Mrvicu, ili da ona ne završi u moru. Onda smo menjali uloge. Ostavljali smo ogromne napojnice izvinjenja kako bismo se iskupili za gomilu iscepanih salveta i razbacanih lignji oko našeg stola.

Posle još nekoliko mučnih poseta restoranu, počela sam da primećujem da francuske porodice ne izgledaju kao da sa nama dele agoniju obedovanja. Začudo, izgledale su kao da su na odmoru. Francuske bebe su zadovoljno sedele u svojim stolicama, čekajući hranu, ili su jele ribu, pa čak i povrće. Nije bilo ni vrištanja ni cmizdrenja. I nije bilo otpada oko njihovih stolova.

Iako sam do tada već nekoliko godina živela u Francuskoj, ovo nisam mogla da objasnim. I čim sam počela da razmišljam o francuskom roditeljstvu, shvatila sam da nije samo vreme obroka drugačije. Iznenada sam imala mnogo pitanja. Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?

Uskoro mi je postalo jasno da su, tiho i sinhronizovano, francuski roditelji postizali ciljeve koji su stvorili potpuno drugačiju atmosferu porodičnog života. Kada su američke porodice posećivale naš dom, roditelji su obično provodili veći deo posete u ulozi sudije rešavajući dečje svađe, pomažući svojim bebama da trče po kuhinji, ili sedeći na podu da bi pravili sela od „Lego“ kocaka. Kada su francuski prijatelji dolazili u posetu, nasuprot tome, odrasli su pili kafu, a deca su se srećno igrala sama.