"Brak je sam po sebi težak, a uz decu on postaje još teži. Zapravo, studije su pokazale da je stepen opadanja odnosa supružnika duplo veći kod roditelja nego kod onih koji to nisu. Nisam ni naučnik ni psiholog, ali sam udata i imam četvoro dece. Zato, s obzirom na to da svoju teoriju ne mogu podržati činjenicama, mogu vam iz sopstvenog iskustva reći da je najverovatnije krivac za to upravo umor. 

Jer pobogu, roditeljstvo je težak posao!

Deca i briga o njima kradu najveći deo našeg fokusa. To je kao maraton: dugo, nepopustljivo, a mi guramo sve vreme kroz to makar i iscrpljeni (što je, u suštini, svakog Božjeg dana). Predah se pojavi tu i tamo, i obično je nedovoljan da potpuno napunimo baterije. Dakle, dokle god smo bombardovani roditeljskim poslovima, naš brak je sve manje važan, te se nadamo da će se sam održavati dok se mi bavimo poslom odgajanja dece. 

Baš na tom mestu smo moj suprug i ja bili skoro, mimoilazeći se konstantno kao dva čamca u noći. On radi najmanje 60 sati nedeljno, svake nedelje. Ja radim, takođe, a pored toga dva puta nedeljno držim časove u teretani, te bukvalno iz kuće istrčim onda kada on dolazi. Onim danima kada ja nisam u teretani, vodimo decu na trening košarke. Čak i da svega toga nema, tu su uvek domaći zadaci, školski projekti i sastanci. 

Često legnemo u krevet da se jedva vidimo ili popričamo međusobno, a i naša intima se svela na jedan poljubac pre hrkanja (njegovog, naravno, ne mog). Volimo se mi neizmerno, ali čak i najbolje veze zahtevaju bliskost, a zbog tog stresnog, prenatrpanog života koji vodimo, nije lako doći do momenata povezanosti.

Ipak, nedavno, zahvaljujući uspesima i napornom radu mog muža, kao i ljubaznosti šefa, a potom i dobre volje majke koja je čuvala decu, dobili smo mogućnost da otputujemo sami na sedam dana. Bili smo u tropskom odmaralištu, sami on i ja, bez dece.

U braku smo osamnaest godina, nikada nismo imali medeni mesec, a mogla bih na prste jedne ruke da nabrojim koliko smo puta bili sami nas dvoje. Stoga, uskočili smo u avion brže nego što možete zamisliti. 

Neću vas lagati, bilo mi je neverovatno teško da ugasim taj "mama prekidač" prvih nekoliko dana. Ipak, u jednom trenutku sam uspela, i nešto magično se dogodilo: setila sam se kako je to biti supruga. Biti partner. Ljubavnik. Sve te stvari tada neometene roditeljstvom, vratile su se kao stari porodični prijatelj u svoj svojoj slavi iz mlađih dana. 

Mogli smo da razgovaramo o toliko stvari koje ne obuhvataju dogovor o čuvanju dece i ko će ih sledeći voditi na utakmicu. Fokusirali smo se jedno na drugo, a da nas ne ometaju svakodnevne obaveze oko dece. Niko oko nas nije vikao:" Mama, pomozi mi da se obrišem!"

Bilo je divno. I da, mogli smo da odemo dalje od tog jednog poljupca pred spavanje, bez straha da će neko pokucati na vrata. 


Roditelji na putovanju. Foto: Shutterstock

Celo to putovanje je pokazalo tu tužnu činjenicu da smo patili od "sagorelosti veze", a da to ni sami nismo primetili. To smo shvatili jer nije došlo u formi svađe, vikanja i uznemirenosti. Svakako, nismo mi bili nesrećni ili na granici sa razvodom, ali je tu zaista postojala suptilna razdvojenost, naprslina između nas koja se svaki dan sve više širila. U jednom trenutku smo prestali da se gledamo bilo kako sem kao onog drugog roditelja u timu prepunom obaveza. Do toga je tako lagano došlo, sve je polako bledelo od romanse do običnog deljenja sobe. 

To putovanje nismo proveli zureći jedno drugom u oči i upadajući strastveno u krevet bez prestanka (u braku smo skoro dve decenije), ali nije nam trebalo dugo da ponovo probudimo vatru u sebi. Samo momenat da napravimo korak unazad, udahnemo, pogledamo se međusobno, ovaj put ne kao roditelje, bilo je sve što je potrebno. 

Udaljavajući se na kratko od svakodnevnog napornog posla, menjanjem fokusa, podsetili smo se da smo upravo nas dvoje temelj ove porodice. Deca skupljaju snagu i osećaj sigurnosti iz tog temelja. Ukoliko je slab, slaba je i čitava struktura porodice. Ukoliko zanemarimo sopstveni odnos to će se odraziti na naču decu, što je pomalo i kontradiktorno, jer nas je upravo briga o celoj toj porodici dovela do toga da odbacimo svoj brak u stranu. 

Jasno mi je da često nije izvodljivo otići ovako na sedam dana, ali ukoliko postoji mogućnost, sigurno će pomoći. Pobogu, nama je trebalo čitavih osamnaest godina da dobijemo tu priliku. Iako je to putovanje bilo zaista fantastično, sada mi je postalo jasno da nije potrebno ni toliko vremena ni novca da bismo se ponovo spojili sa partnerom, što nam je preko potrebno. Potrebno je samo biti svestan kretanja života i nikada ne zaboraviti da smo MI uvek prioritet, bez obzira na sve..., čak i ukoliko je to samo zakazano veče sastanka. Pa šta i ako deca propuste trening ili sastanak s vremena na vreme. Možda će biti potrebne godine da ponovo odemo na ovakvo putovanje, ali tu su uvek male stvari koje možemo raditi. 

Pa ipak, ja počinjem da štedim novac barem za neki vikend!"

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama