Kada na svet donesu svoje mladunce, mame delfini neprestano zvižde. Zašto? Kada se bebe nađu u prostranom moru među mnogim drugim delfinima, zvižduk njihove mame pomaže im da je lakše lociraju. Ovo je samo jedno od fascinantnih podataka bihejvioristkinje Dženifer L. Verdolin koja je svoja zapažanja o rođenju, podizanju i odrastanju divljih životinja prenela u svoju knjigu “ Roditeljstvo u životinjskom svetu: Iznenađujuća naučna saznanja o porodičnoj dinamci životinja”. 

Verdolin, biolog i vanredni profesor na Djuk univerzitetu, u svojoj knjizi je upoređivala ponašanje životinja i ljudi koji se tiču odnosa prema potomcima, a iz nje možemo saznati dosta korisnih informacija koje nam mogu pomoći da budemo bolji roditelji.

Dženifer je za “The Washington Post” dala intervju koji vam prenosimo u celosti:

Koji je bio Vaš cilj kada ste se odlučili na pisanje knjige?

- Krajnji cilj je bio da pomognem roditeljima, i ljudima uopšte, da shvate da su mnoge stvari koje radimo, a za koje mislimo da rade isključivo ljudi, vrlo slične u životinjskom svetu. Cilj je bio i da navedem ljude na razmišljanje o tome šta znači biti roditelj i kako da stvore sopstvenu verziju porodice.

Što se mene lično tiče... Ja sam od malena obožavala životinje i oduvek sam želela da budem u njihovoj blizini. Ta želja me nije napustila ni kada sam odrasla.

Primetili ste da životinje ignorišu napade besa kod svojih mladunaca, karakteristične i kod dece od druge do četvrte godine.

- Mladunci persijskih pasa dobiju napad besa kada ne žele da se odvoje od majke, baš kao što se naša deca bacaju na pod, plaču i vrište.

Ženka persijskog psa (majka), koja više ne želi da hrani svog mladunca, se u tom trenutku ponaša potpuno normalno. Ona odlazi sa svojim mladuncem koji je zakačen za nju, skakutajući gore-dole. Majka zapravo na taj način želi da kaže: “Ne želim više da te hranim”.

Šta je ono što Vas je najviše iznenadilo prilikom istraživanja?

- Postoji puno toga, ali ono što bih izdvojila jeste to koliko su životinje strpljive sa svojim mladuncima, kao i to da nikada neće biti agresivne prema njima, osim ukoliko nešto nije u redu sa roditeljem ili kako bi zaštitile svoje mladunče.

Zaista je retkost da vidite životinju kako fizički kažnjava svoje mladunče, što se ne može reći i za ljude. U životinjskom svetu potrebno je preći puno toga da bi došlo do fizičkog obračuna, a i tada se to dešava u situacijama kada treba zaštiti mladunče od većeg problema.

Šta nam to govori o nama kao roditeljima?

- Potrebno je veliko strpljenje da bi se podiglo dete bez fizičke ili verbalne agresije. U ljudskom rodu akcenat je na poštovanju, ali poštovanju zasnovanom na strahu, ne na primeru. Životinje su više fokusirane na učenje mladunaca. 

Šta je to što životinje znaju o roditeljstvu, a što mi još uvek ne shvatamo?

- Životinje instinktivno znaju da je ceo njihov život posvećen podizanju dece i njihovom pripremanju za samostalan život. Mi ne shvatamo koliko je za to potrebno pažnje i vremena.

Uzmimo za primer slonove. Oni su u bliskom fizičkom kontaktu sa svojim mladuncima 24 sata, sve do određenog trenutka. Ljudi su stvorili situacije u kojima bebe određeno vreme provode same, a to nije u ljudskoj prirodi. Kortizol, hormon stresa, se povećava kada je beba odvojena od mame ili tate. Istraživanja su pokazala da ukoliko ne spavate sa bebom u istoj prostoriji - ne istom krevetu - nivo kortizola raste. Ženka orangutana ne stavlja svoje mladunče u odvojeno gnezdo... 

Naše društvo je takvo da bebu ne možemo nositi sa sobom na posao. Takođe, u mnogim kućama bebe imaju zasebnu sobu u kojoj spavaju, umesto da u tom najranijem uzrastu budu pored roditelja. Moderno doba nam je donelo brojne promene, a potrebe i navike beba se nisu promenile. Životinje ne moraju da se nose sa tim problemima.

Ipak, u svojoj knjizi tvrdite da deca helikopter roditelja ne bi preživela u divljini?

- Na koji način roditelji u životinjskom svetu u odnosu na ljude odlučuju kada je vreme da se njihovo dete osamostali? Mnoge životinje se dosta razlikuju od helikopter roditelja. Kod belolikih guski mladunci pokušaju da polete sa litice i mnogi od njih poginu. To je kao kada biste detetu kada postane punoletno rekli: “To je to, imaš 18 godina, mi smo završili svoj posao”, a da ga pre toga ništa niste naučili.

S druge strane, danas možemo videti sve više “večitih” studenata koji do ko zna kog uzrasta ostaju pored svojih roditelja, nesposobni da preuzmu kontrolu nad svojim životom.

Jedan od izazova je da shvatimo kada je vreme da kažemo “ne”, kada da kažemo “da”, kao i da ne projektujemo sopstvene strahove na svoju decu. Naša deca mogu da nam kažu kada nisu spremna - i ponekad i nisu spremna - ali držati ih uz nas sve vreme i ne učiti ih samostalnom životu može im naneti mnogo štete.

Šta je ono što biste Vi voleli da čitaoci nauče čitajući knjigu?

- Nadam se da će da shvate da ne postoji idealan roditelj i savršena porodica. Postoje određene ideje i strategije koje možemo pozajmiti od životinja, a ja se, takođe, nadam da će nakon čitanja knjige ljudi manje kriviti sebe za svoje postupke i da će shvatiti da je ogroman poduhvat podići dete kome želimo sve najbolje na svetu - da bude uspešno i srećno. 

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama