Rođenje deteta je najznačajniji događaj za svaku porodicu. Ipak, jedan broj partnera novog člana prihvata kao krunu ljubavi, dok se nekima događa da, baveći se novorođenim detetom, zapostave međusobnu ljubav.

Zbog čega se samo pojedini očevi osećaju zapostavljeno? Koliko je problem realan i kako, uopšte, nastaje? I, konačno, ko je taj ko bi morao da se potrudi da dolazak deteta na svet ne ugrozi dalji opstanak mlade porodice?

Odgovor smo potražili od kliničkog psihologa dr Vlajka Panovića, stručnjaka koji u radu sa porodicom insistira na "zrelom" i zdravom roditeljstvu.

Kad muškarac dete doživljava kao rivala

Dolaskom trećeg člana, deteta koje "preti" da uzme ljubav majke, odnosno supruge - kod jednog broja muškaraca zna da izazove "lomove" u glavi. S pravom kažem "lomove", zato što se neretko dešava da dolaskom deteta na svet očevi to na neki način "prebacuju" svojoj ženi. Nekad je prebacivanje suptilno, kao na primer: "Da li me voliš sada, kad je došao Peđa", ili: "Ti sad sigurno nećeš više da me voliš?!" U svakoj takvoj rečenici se krije dosta toga na šta žena treba da obrati pažnju. U pitanju je nezrela reakcija muškarca, koji dete doživljava kao rivala.

No, ne bi trebalo da optužujemo nikoga. Prosto, to je jedan fenomen kod ljudi koji sebično žele da poseduju partnera. To je odnos koji će, nažalost, da rezultira nečijim trpljenjem kasnije, i to verovatno žene, odnosno majke.

Strah od odbacivanja

Danas ima mnogo loše organizovanih porodica, koje do kasno noću ostaju budne, pa ujutru nemaju dovoljno "svežine" i vremena za svoje dete. Roditelji su isplanirali neko vreme za koje mališana treba da odvedu u obdanište... ali on, kao za inat - kako oni kažu, baš tada hoće da piški ili kaki, ili mu se pije voda i samo odugovlači... Međutim, ništa tu nije upereno protiv roditelja, dete samo teži da zadrži ritam koji njemu odgovara. A roditelji to doživljavaju kao ludilo, kao frku, nevaspitanje... Sve ovo rezultira daljim pritiskom roditelja, a to je jedna od situacija koja može da kod dece dovede do reaktiviranja straha od odbacivanja. Roditelj se izviče, izgalami, zgrabi dete, natera ga da se na brzinu obuče, kaki, piški... I sve to krajnje neprirodno, ili neurotično.

Zamislite samo kada roditelj, koji je iznerviran i stalno gleda na sat, bukvalno "cima" dete do obdaništa, požurujući ga: "Hajde, mama mora na posao, tata takođe". Kad, dete odjednom zapita: "Mama, šta je ovo? Glista? Šta je to glista?" Glista kao da želi da nervira roditelje, pa kreće prema detetu! A ono radoznalo, upija život! Ili, druga pitanja: "Zašto pada kiša? Otkud sneg?"... Obično sledi odgovor: "Nemamo sad vremena, pričaću ti kad dođemo kući. Uostalom, to ćeš da učiš u vrtiću!"

E, sad dolazi jedna jako važna scena, scena odvajanja. Majka ili otac, u svakom slučaju roditelj, razmišlja: "Hvala Bogu, stigli smo do kapije!" I grubo gurne svoje dete! A ono, opet: "Mama, nisam te poljubio! Tata, samo da ti kažem još nešto! Mama, da ti dam igračku...!" To su situacije kada deca teže da se odnos između njih i roditelja spontano razvija, a roditelji su veoma netaktični. Što je najgore, to nisu retke situacije. Takve naše reakcije deca mogu traumatično da dožive. A strah od odvajanja, koji je ranije začet, u ovom slučaju je učvršćen.

Strah rađa posesivnost

Kada takva deca odrastu, kasnije u životu postaju osobe koje teže da "poseduju" druge ljude. Grčevito se drže za partnera, pa zato nije čudo da im se, kada se rodi njihovo dete, reaktiviraju stari strahovi. Osim toga, česte svađe u porodici, kada neko preti da će da napusti kuću, takođe reaktiviraju strahove od odvajanja. Nažalost, danas je mnogo onih koji ne umeju da razgovaraju, već samo da se svađaju. Umesto razgovora se galami, viče, vrišti, čak i fizički razračunava... što kod dece razvija, odnosno reaktivira strahove.

No, da se vratimo na početak. Problematično odrastanje formira ličnost koja teži da poseduje partnera. Ako u međuvremenu nisu razrešeni ti strahovi, ako osoba nije sazrela do nivoa da može da trpi odlaganje, da može da razume, da racionalizuje, da nudi i prihvata  kompromisna rešenja... onda ta osoba doživljava dolazak na svet novog člana, iako potpuno svesna da je to i njeno dete, kao nekog ko otkida nešto što dotična osoba poseduje. A upravo to se najčešće manifestuje u sitnom prebacivanju: "Ti više nećeš mene da voliš... Šalim se, samo se šalim". Ali, ta šala ima veoma ozbiljnu pozadinu. Takvo stanje može da se manifestuje i na telesnom nivou - gubitkom apetita i ulaskom u laku depresiju.


Foto: Profimedia

Strah od odvajanja

Malo ćemo da se osvrnemo na grupu strahova koji su poznati kao separacioni - strah od odvajanja, odbacivanja. Taj strah se rano razvija i normalan je. U početku, dete ima simbiotsku vezu sa majkom (izuzetna vezanost, kao jedno su). Vremenom, takva veza "popušta", odnosno ustupa mesto realnoj vezi, u kojoj dete "odvaja" sebe i svoju majku kao posebne entitete i polako počinje da prihvata povremeno odsustvo majke iz njegovog okruženja. Od kvaliteta odnosa u tom periodu zavisi da li će kasnije u životu to dete da bude ranjivo, a do toga dolazi ako majka postupa na grub način, pogotovo ako ostavlja dete da dugo plače, nepromenjenih pelena, ako ignoriše njegove potrebe, ili ga čak grubo, verbalno odbacuje. Neretko se događa da roditelji prilikom ostavljanja deteta u obdaništu to urade na veoma grub način.

Osećanje krivice

U praksi sam imao nekoliko slučajeva kada su dolaskom deteta na svet muževi, odnosno očevi, upadali u krize. Mučilo ih je osećanje krivice i dolazili su u stanje lake depresije. Međutim, ta depresija je ometala normalno funkcionisanje u porodici i na poslu. Takve ljude je obično sramota da na "svesnom nivou" priznaju šta se, zapravo, desilo u  porodici, onog trenutka kada su doživeli sebe odbačenima.

Komunikacija - ključ za rešavanje problema

Majke, odnosno žene uopšte su dobrim delom žrtve u našoj civilizaciji. Naime, žena i u ovakvoj situaciji mora da balansira. To znači da uloži ogroman napor kako bi se prilagodila novim ljudima, novoj situaciji, novoj ulozi i čoveku kojeg je odabrala da živi sa njim. Ona mora da se odrekne mnogo čega i da prihvati mnogo toga. U međuvremenu, problem o kojem smo pričali zahteva od žene da se napregne i prepozna tu vrstu sebičnosti, da je na neki način "odradi", odnosno da više razgovara sa svojim partnerom i posveti mu više pažnje.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama