Ja znam da je danas u modi "predivnost" i "magličasta iskrenost roze boje" kada su tekstovi o roditeljstvu i porodici u pitanju, a naročito leti i na moru.

Šerujemo mile poglede i suptilno odmahivanje glavom dok gledamo našu decu kako su genijalni dok prave zvezdu u plićaku. A tek prvo kupanje?! I to s tatom! Nemoj je više, dosta joj je! Onda sumrak i geguckanje ženske bebe s haljinčetom i pelenom, preslatko, s hordom drugih kopnenih homo sapiensa. Velika deca ližu sladoled i i svi se smejemo kako je danas jedna gospođa na plaži sela levim guzom na osu. Nekako svi izgledamo srećno. To je valjda zato što i jesmo srećni. Sutra možda pošaljemo razglednice na kojima će deca crtati, umesto da pišu. A poslednjeg dana, za uspomenu, skupljanje posebno lepog i neobičnog kamenja kako bismo se potom čitave godine podsećali ovog, skoro pa savršenog, odmora...

Nemam inspiracije za tu vrstu razmene. 

Tačnije, osećaću se mnogo bolje ako se na vreme izjasnim da ovde nema ničega edukativnog, kao ni božanstvenog. Da se ne začitate. Nema saveta kako da što bolje opremite putnu apoteku ili kako da pobedite dosadnu upalu uha. Nema ni toga kako da dete naviknete na kupanje, muža na sebe, a sebe na ciklus koji naravno uvek pada u nevreme. Nema ničega što je predivno, dirljivo i „zaista tako“. Jer, da rasčistimo – za mene se putovanje s decom na more -  ne može zvati odmor.

Odmor je ležanje na pesku i žmirkanje. Lenjo kretanje grešnih misli. Bosonogost i bezbrižnost. Dugo ćutanje, a potom dugo gledanje. Zanimljiva hrana i zanimljivi susreti. Zeleno i plavo. Noćni zrikavci. Spavanje.

A putovanje s decom, nakon čega kažem: "stvarno nam je bilo predivno i odlično smo se proveli" uglavnom znači da sam uspela da pojedem više od jednog obroka za dve nedelje u sedećem položaju, da se niko nije ozbiljnije razboleo i da razvod nismo pomenuli više od dva puta dnevno. 

Do pre nekoliko godina, sam jun i kraj školske godine, izazivao je kod mene psihosomatske reakcije. Približavanje godišnjeg odmora inspirisao me je da svaki put izmišljam zbog čega ove godine ipak ne možemo na more. Smišljala sam različite stvari – od zdravstvenih tegoba koje bi me onemogućile da putujem, pa do čisto ekonomske svesti jer vremena su teška i šta nam fali i u Beogradu. Ipak, moja roditeljska savest bi posustala svaki put i ja bih svakog leta iznova pokorno stavila svoju glavu na panj.

Kada se, prkoseći svim zakonima fizike, u sumrak ipak spakujemo u naš Reno Espace (koji je na izdisaju), sledi divljenje užeg i šireg komšiluka koji nas razneženo gleda. Sudbina je htela da veći deo našeg komšiluka čine predstavnici romske populacije koji nas obožavaju jer "vidi ovu ona je naša, rodila je četvoro". Nakon što mahnemo svima u našoj ulici – jer leto je i svi sede do kasnih noćnih sati na šamlicama ispred svojih kuća, počinje naš put na more.

Moj VoljeniMuž otvara svoj prvi RedBull i glasno uzdiše. Ja gledam niz put i govorim sebi – kako smo stizali ranije, stići ćemo i sad. I tako stvarno i bude. Svake godine mi zaista stignemo na neku obalu mora.