Od najranijeg uzrasta svojih sinova, tate se osećaju slobodnim da dele savete u koje najiskrenije veruju. Ti saveti se tiču i međuvršnjačkih odnosa, i higijenskih navika, i "početnih" moralnih normi… Tate savetuju ono čega se sećaju da je njima nedostajalo u detinjstvu, to jest koriste se ličnim primerom. Bez obzira što o dečacima često mislimo kao o manje emotivnim, sa većim potrebama za fizičkim aktivnostima, ili sklonim racionalnim argumentima… to često predstavlja samo predrasude o njihovom polu. Zaboravljamo da oni drugačije manifestuju svoje potrebe, a ne da te potrebe ne postojeZa razliku od njih, mame roditeljstvu pristupaju drugačije. Pored ličnog iskustva, one čitaju knjige o roditeljstvu, oslanjaju se na mišljenje i iskustva stručnjaka, ili iskusnijih mama.

Brisanje uloga

Iako se često o tatama (umnogome više nego kada se radi o mamama) govori u kontekstu različitih uloga, na primer: tata kao prijatelj, zaštitnik, drugar u igri... činjenica je da se ove uloge sve više brišu. U zavisnosti od uzrasta deteta, opšteg okruženja i okolnosti, tata (baš kao i mama) mora da objedini sve ove pojedinačne uloge u jednu. Iako se podrazumeva da će jedna biti dominirajuća, što najviše zavisi od karaktera roditelja, zapravo je kombinacija onog što će dete činiti sigurnim u porodici.Istraživanja
U istraživanju projekta "Tomorrow’s Men", u kojem je učestvovalo 1.500 tinejdžera i adolescenata muškog pola, dobijeni su značajni rezultati, koji u velikoj meri potvrđuju veliki značaj koji očevi imaju kada odgajaju sinove. Kod 72 odsto ispitanih dečaka i mladića koji su smatrali da njihovi očevi ne pokazuju interesovanje za njih, ili da su potpuno nezainteresovani - zapažen je najniži stepen samopoštovanja i samopouzdanja, veća sklonost ka depresiji, da ne vole školu i da, čak, imaju problema sa policijom. Za razliku od njih, očevi koji pokazuju interesovanje za potrebe, brige i društveni život svojih sinova - odgajaju optimiste pune samopouzdanja.


Naime, bez obzira što o dečacima često mislimo kao o manje emotivnim, sa većim potrebama za fizičkim aktivnostima, ili sklonim racionalnim argumentima… to često predstavlja samo predrasude o njihovom polu. Nisu istinite, ali se sporo iskorenjuju. Zaboravljamo da oni drugačije manifestuju svoje potrebe, a ne da te potrebe ne postoje. Uostalom, to možemo reći i za devojčice. Tako će tata povremeno morati da pruži zaštitu, ponekad da bude sagovornik, ponekad da bude i emotivna podrška svom sinu. Odnosno, moraće da objedini sve uloge u jednu, kako bi sa svojim sinom imao zaista kompletan i sveobuhvatan odnos.

Tata i sin, najbolji drugari

Ipak, jedna od uloga koje se tate još uvek čvrsto drže, jeste pokušaj da sa svojim sinovima budu drugovi. Posebno kada dečaci odrastu do puberteta, tate insistiraju na "ortačkom" odnosu sa sinovima. Oni tada nesvesno pokušavaju da najvažniju ulogu koju mogu da imaju - zamene manje važnom.

Osim toga, uskraćuju detetu važne lekcije međuvršnjačkog snalaženja, jer ono tada neće biti u prilici da razvija svoje socijalne sposobnosti, to jest da se upoznaje sa vršnjacima, gradi prijateljstva, razočarava se, uči ponašanju u konfliktnim situacijama. Čak su i potencijalna negativna iskustva od velike koristi i važna lekcija za ubuduće. Konačno, deca moraju da pronalaze drugove među svojim vršnjacima, a druge roditelje neće nigde naći.