Dok sam odrastao imao sam savršen odnos sa ocem i u njemu video pravi uzor. Zaista sam bio blagosloven da imam takvog muškarca pred očima,koji je vodio našu petočlanu porodicu i kroz dobre i kroz loše trenutke. Kako sam odrastao, govorio sam sebi: "Želim da budem baš kao on." Nažalost, nakon više propalih pokušaja da moja supruga ostane trudna, ovi snovi su nestali iz vida. 

Kako sam došao u kasne dvadesete i rane tridesete, često sam slušao priče o ljudima koji se suočavaju sa problemom neplodnosti, ali nikada nisam slušao o vantelesnoj oplodnji iz muškog ugla. Sada, kada moja supruga Kloi Mils i ja očekujemo drugo dete uz pomoć VTO, osećam neku vrstu odgovornosti da podignem svest o temi o kojoj nije teško razgovarati, a vrlo često je ostavljeno ženama da se izbore sa tim.

Kada je naša priča počela, moja supruga i ja bili smo na istom poglavlju, ali ne na istim stranama kada je rađanje dece u pitanju. Ona je želela decu odmah nakon venčanja, ali ja nisam bio spreman. Suosnivač sam velike firme sa kojom sam baš u to vreme konstantno otvarao restoran za restoranom. Moja žena je dostigla ogroman uspeh u svojoj novinarskoj karijeri, te smo imali period konstantnih izlazaka, putovanja po svetu i slobodnog života. Nisam želeo da se to završi, ali sam znao da želim da budem otac - tako da smo se vremenom odlučili na naredni korak u svom braku - da stvorimo porodicu.

Nikada nisam pomislio da neću biti sposoban da moja žena prirodno zatrudni. Ne samo da sam bio povređen zbog nje, nego i zbog sopstvenog osećaja. Gledao sam se u ogledalo i nisam se osećao kao muškarac. Nakon sedam meseci pokušaja na dobri stari način, otišli smo lekaru, zatim sledećem i sledećem, sve dok nismo stigli do specijaliste za neplodnost. Tada je moja supruga otkrila da ima nešto što se naziva smanjena rezerva jajnika, a ja sam shvatio da moji plivači izleda nisu toliko snažni kako sam mislio. Da budem iskren, imao sam smanjen broj spermatozoida.

To nije bio način na koji smo mislili da ćemo započeti porodicu, ali život ne ide onim putevima kojim mislimo.

Odmah sam krenuo u odbranu, jer sam mislio: "Ovo se ne dešava onima koji zaista brinu o sopstvenom zdravlju." Igrao sam fudbal otkako znam za sebe, pa sam čak došao i do prve lige na Univerzitetu na Roud Ajlandu. Kada bih rekao da sam strastveno posvećen zdravlju i fitnesu bilo bi potcenjivanje, tako da je ovo bio zaista ogroman udarac.

Praktično svaki naš razgovor sa doktorima svodio se na razgovor o mom sportskom rezimeu, od toga da intenzivno treniram svakodnevno, do pritiska pantalona koje koristim, o uskim boksericama, pa čak i količini kafe koju pijem. Sve što bi moglo makar malo uticati na broj mojih spermatozoida je uzeto u obzir da se raspravlja.

Kako bi sve bilo još gore, odnos sa mojom suprugom je počeo da pati jer sam se osećao kao da sam je izneverio. Njen san o stvaranju porodice je odložen, a konstantni odlasci doktorima vodili su i do propalih pokušaja postupka veštačke inseminacije, a zatim i do ogromne borbe, ali, da budem iskren, bilo je to jer smo oboje preplašeni bili. Plašili smo se nepoznatog, a put kojim idemo se komplikovao. Nijedno od nas nije bilo spremno na ovo. Nismo želeli da krajnji rezultat bude vantelesna oplodnja. Osećali smo se kao da nam je to neprijatelj, reči koje nismo želeli ni da izustimo. Vremenom, shvatili smo da bi IVF mogao da nas spase (a i jeste). Bio je to odgovor na naše probleme, i početak naše porodice o kojoj smo toliko maštali.

Dao sam obećanje svojoj supruzi da ću prisustvovati sastancima sa lekarima svakog jutra, na kojim je sniman rast folikula i da ću biti tu za njeno svakodnevno primanje hormona, što je vodilo ka vađenju jajnih ćelija. Kada je napokon došao dan operacije, jer ste mogli tenziju bukvalno podeliti na dva ishoda, a onaj pozitivan se činio toliko dalekim u tom trenutku. 

Narednih nekoliko dana postupka su bili jednako noćna mora, jer smo čekali dan za danom da nam jave šta se dešava sa embrionima. Svaki poziv koji smo primili stvarao je sve više nervoze. Nakon svega, samo jedan embrion je bio održiv, i srećom, bio je savršen koliko god je to moglo u toj situaciji. Odlučili smo da uradimo tranfer trećeg dana umesto da rizikujemo i čekamo peti. Petoga dana bi mogao da se zaledi i pošalje na genetsko testiranje, tako da smo bili svesni da rizikujemo. Ipak, nakon svega, rizik se isplatio. Nismo pogrešili.

Dve nedelje kasnije bio sam u Bruklinu u potrazi za potencijalnom lokacijom za restoran, kada sam primio poruku od supruge. Bila je to slika dva pozitivna testa na trudnoću. Neću nikada zaboraviti taj osećaj koji je prošao kroz moje telo, jer se moj san da postanem otac napokon ostvario.

Imali smo mi svakako dug put pred sobom, sa još usputnih ožiljaka, ali smo se držali zajedno i borili svim snagama za porodicu. Naš sin Leo bio je pravo čudo, koje nas je naučilo mnogo o životu, i to tako mlade. Nismo mislili da ćemo na ovakav način započeti stvaranje porodice, ali život ne teče uvek onako kako smo mislili.

Sada, samo dve godine nakon čitavog postupka VTO, očekujemo drugog sina. I ova beba je čudo vantelesne oplodnje, koja je tekla na identičan način kao i prva - sa jednim kvalitetnim embrionom i transferom trećeg dana. Shvatio sam da smo neverovatno srećni što smo i drugi put uspeli iz prve da dobijemo bebu. Ukoliko vantelesna oplodnja ne bi uspela, potražili bismo surogat majku, a razmišljali smo i o usvajanju - ništa nas ne bi sprečilo da stvorimo porodicu kako smo oboje sanjli.

Ova priča ima srećan kraj, ali bilo je momenata u mom životu kada nisam mislio da ću imati priliku da je ispričam. Moja priča namenjena je svim budućim očevima. Želim da znate da smo svi zajedno u ovome. Ne treba da se osećamo posramljeno ili nesigurno zbog svog problema. Udahnite duboko i setite se da vas problemi sa plodnošću ne čine manjom osobom, a ukoliko ste srećni kao moja porodica, učiniće vas još jačim.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama