Celo bombardovanje smo pršli sami jer kao što je jasno ljubav traži celu osobu, pa je mama bila zauzeta i na drugom mestu. Pamtim kako sam ćerku krio u hodniku, pravio joj krevet od dve spojene fotelje, daleko od prozora, a sam celu noć dežurao uz video igrice, kako bih na vreme čuo avione. Bilo je mučno vreme, jer je ćerka imala samo pet godina i nije nikako razumevala zašto smo ostali sami i gde je mama. Ipak situaciju su ublažile komšije. Kako nisam radio za vreme bombardovanja (tada sam imao reklamnu agenciju) vreme smo provodili zajedno po čitav dan. Pamtim da je bila najsrećnija kad smo se okupljali svi kod komšija, i dok smo mi "bistrili" politiku uz pivo i grickalice, čopor dece se igrao u susednoj sobi. Posledice toga su, naravno, bile vaši, a posledice vašiju - kratka "dečačka" frizura moje ćerke. Ceo dan smo oboje plakali posle njenog šišanja, ali nije bilo drugog izlaza. Vaške su bile upornije. 

Ipak, tada sam još uvek bio samo otac.

Kako je razvod došao nakon bombardovanja, posle niza pokušaja da sa mamom uredimo odnose, postalo je jasno da ću morati da se pripremim za novu ulogu. Sećam se kad sam rešio da nam nešto sam spremim za klopu i time otpočnem i svoju drugu ulogu. 

Taj prvi ručak pamtimo jer smo se celi dan smejali mom zagorelom mesu za gulaš, samo zato što nisam imao pojma kako se pravilno "dinsta". Međutim, inat je jedna od mojih "lošijih" osobina, pa je proradio. U narednih nekoliko godina, ja sam naučio da spremam više od 10 jela. Neki moji prijatelji se kunu da nisu jeli ukusnije. :) Usput sam naučio da peglam "na ivicu", da ušivam "kao singer", da pravim keks tortu i vozim rolere. I tako smo rasli moja ćerka i ja... Ona svoj "prvi put" a ja kao "ponavljač". 

Bili smo drugari i vodio sam je svuda sa sobom. Često je pravila društvo sekretaricama direktora firmi kod kojih sam bio na sastanku. Upoznala je mnoge muzičare sa naše pop i rok scene kojima sam organizovao koncerte. 

U kući su nam često "gostovali" svi drugari iz odelenja. Tada sam se osećao kao onaj tata iz reklame za, valjda, aspirin.

Bilo je i strahova, naravno. Na primer, kad je kretala u prvi razred.

Danima sam je pripremao i učio da pravilno pređe ulicu, da ne trči preko pešačkog prelaza čak iako je upaljeno zeleno svetlo... A onda sam danima išao iza nje svakog dana u školu kako bih bio siguran da je sve naučila i da sigurno prelazi ulicu. Ili, kad je u školi zavladala neka epidemija upale slepog creva pa su mnogi klinci dospeli na kliniku. Lekari su im po "kratkom postupku" operisali slepa creva. Nas je spasilo poznanstvo sa jednim starijim doktorom koji je odredio drugačiju dijagnozu i bukvalno sprečio lekare da operišu ćerkino slepo crevo. 

Moja ćerka se uvek trudila da me obraduje. 

Znala je od džeparca da uštedi i za rođendan mi kupi poklon... uglavnom su to bile olovke i blokčići (da na poslu budem uspešan), privesci za ključeve i slično. Sve ih i danas čuvam u jednoj kutiji koju zovem "za pamćenje". 

U 12. godini su počela pitanja o dečacima. Sećam se da me je jednom, dok smo se vraćali iz škole, pitala: "Tata, da li bi se naljutio ako bih ti rekla da mi se dopada jedan dečak?" Hahahaha i dana se nasmejem tome kad se setim kako je bila oprezna dok mi je postavljala to pitanje. Odgovorio sam joj " da bi me iznenadilo da joj se dopada drugarica, a to što joj se dopada dečak je sasvim ok". 

I tako, prošli smo svašta mi zajedno. Upisala je "čuvenu" Karlovačku gimnaziju pa smo se iz tog razloga preselili u Novi Sad. Danas je ona 23-godišnja devojka, samostalna, smela i odlučna. Studira jezike, sprema se da napusti Srbiju, što mi najteže pada u celom našem odnosu, ali... šta se tu može. Ah, da...sa mamom se nije viđala skoro 16 godina jer je mama ubrzo posle našeg razvoda sa svojim novim izabranikom srca, napustila Srbiju. Nedavno se vratila... sama. Koliko znam, uspostavile su kontakt i videle. Ne znam kako se to razvija, ali se i ne bavim time previše. Obe su odrasle osobe :). Ja se nisam ženio. Iskreno, u početku sam bio jako ljut na ženski rod a kasnije nisam imao dovoljno vremena da se nekome adekvatno posvetim. Bombardovanje, 5. oktobar, raznorazne krize od 2000. na ovamo. Morao sam sve više da radim da bih odražao nivo kvaliteta naših života. Ipak, nije mi žao... Važno je da sam uspeo ćerku da ispratim na njenom putu od deteta do odrasle osobe. 

Eto, to je kratka verzija mog života uz ćerku. Nadam se da nikog nisam naljutio svojom pričom. Želeo bih da dodam da znam još nekoliko muškaraca koji takođe odrastaju svoje klince sami. Neki od njih imaju i više od jednog deteta. Da ne poverujete... 

Svim vašim čitaocima želim prijatan dan uz ovo "lako štivo" :).

Goran M. Jovanović, Novi Sad

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama