Da li njega više voliš?

Sedi ovde, druže. Ispričaću ti jednu priču.

Bila jednom jedna mama koja je imala 5 pačića. Svi su rođeni redom, jedno za drugim.

Dečak.

Dečak.

Dečak. 

Devojčica.

Dečak.

Pretpostavila je da će svi pačići biti jako slični. Imali su isti oblik očiju i dečji osmeh.

Ipak, drugo pače je malo odudaralo od ostalih.

Neprestano je plako. Nije mogao lepo da spava. Krivio se i kretao kao da želi da izađe iz sopstvene kože.

Gurajući dupla kolica šetalištem, žalila se prijateljicama kako je zaista težak, mnogo drugačiji od ostalih, ali da je to samo faza.

Ipak, do prvog rođendana, neprestano je osećala prazninu u stomaku.

Nešto već nije bilo u redu. Nešto ne valja sa pačetom plavih očiju i meke braon kosice. 

Nije ispuštao nikakav zvuk. Nikada se nije igrao sa ostalima. I kada bi napravio neki zvuk, bio je to glasan i jak plač, koji bi mogao da traje satima.

Jednog dana rešila je da ga odvede kod doktora specijaliste, koji je rekao da pače ima stanje koje se naziva autistični spektar poremećaja.

To znači da će do kraja svog života to pače stajati na ivici jezera, dok se svi ostali igraju zajedno u vodi.

To znači da će morati da se trudi mnogo više nego drugi pačići i za najjednostavnije stvari u životu. 

Ipak, ova mama je bila pomalo naivna, mislila je da će prerasti sve to plakanje i spavanje.

Mislila je da će, ako se bude dovoljno trudio i radio, naučiti da postane normalno pače. Mogao bi da nauči da se igra i snažno grli, da spava kada i ostali. Drugim rečima, mislila je da će prerasti taj autizam. Čvrsto se držala za ideju da će jednog dana svi pačići ići istom stazom.

Dok je bio sasvim mali, oduzimao joj je mnogo vremena.

Druga deca su čekala otvorenih očiju i usta, dok je on vrištao i udarao svoju glavu, a ona ga držala za ruke i pokušavala da ga smiri.

Čekali su i dok je za stolom pokušavala da ga ubedi da jede i dok je brisala hranu sa zidova. 

Čekali su i u prodavnici, kada je pokušavala da zadrži njegovu ruku i uzvikivala ljudima: "Da, ima autizam."

Kako je vreme prolazilo, naivna mama je shvatila da je autizam nešto što će trajati zauvek. Iako je naučio da sedi dok jede i drži je za ruku dok su u radnji, on joj i dalje oduzima mnogo vremena. 

Propuštala je košarkaške utakmice jer nije mogla da obustavi neprestani zvuk lopte na terenu.

Napuštala je koncerte i recitale ranije, jer on postane nervozan i umoran. 

Fudbalske utakmice je gledala sa pola pažnje, jer je neprestno njega motrila.

On sada ima 15 godina. On nosi samo plave patike. Čisti svoje naočare mnogo puta u toku dana. Jako je visok.

S vremena na vreme, ostali pačići rašire krila i žale se. Govore kako njihov brat Džek dobija sve, i nikada ga ne grde i ne mora da radi domaće zadatke.

Govore kako ga ona više voli nego njih. 

To nije tačno, nikada ga nije više volela. Samo ga voli na drugačiji način.

Stidljivo, pomišljala je da bi želela da ga voli na način kao i ostale - veselo.

Umesto toga, ona ga voli sa jednim okom uvek otvorenim, neprestano posmatrajući, posmatrajući, posmatrajući... Ne može sebi da priušti ni sekundu odmora. Konstantno mora da uči, pomaže i pazi na svoju bebu.

Ipak, to ne znači da joj je on omiljeno dete.

Nema ona favorite.

Vidiš, mališa, majčina ljubav je neograničena. Veća je od neba, sunca. Poput okeana, ona nikad ne nestane.

Uvek je ima dovoljno.

Autizam je promenio njenu porodicu. nakon te promene oni se nikada neće vratiti na ono što su nekad bili.

Mama pokušava da uradi sve kako treba.

Mnogo se trudi da ga nauči da kuva, da okrene ključ u bravi, zalepi markicu na koverat, kako ne bi, kada nje ne bude, ostali mališani morali da imaju baš toliko odgovornosti.

Možda nema pravog života. Možda su pokušaji jedino što postoji.

Možda je tu jedino zbrkani život pun grešaka i pogrešnog razumevanja, uz samo malene korake unapred.

Njeni pačići započinju svoj let, jedno po jedno. 

Tinejdžer koji sebe vozi na posao tokom letnjih jutara. 

Roze devojčica koja igra basket.

Crnokosi dečko koji trči za fudbalskom loptom.

I ti. 

Njeno poslednje pače.

Moje poslednje pače.

On je imao 4 godine kada si se ti rodio. 

Imao je četiri godine, i bilo je mnogo haosa, neočekivanih stvari i stresa.

i onda ti. Neočekivana beba, sa mekim roze obrazima i širokim osmehom. 

Nada.

Smeh.

Dom, još jednom.

Ne volim njega više od tebe.

Nemoj to da pomisliš ni na trenutak.

Volim vas sve podjednako, svakog na drugačiji način.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama