Nekim mamama je saosećanje na mnogo višem nivou, te mogu proživljavati emocije svoje dece. Većina ljudi doživljava neku vrstu saosećanja - to nam pomaže da bolje brinemo o ljudima u svom životu - ali ima osoba koje su na mnogo višem nivou empatije. Psiholozi ih nazivaju empatama, a to identifikovanje ih može dovesti do većeg stresa, neprijatnosti ili bola. Dakle, kako roditeljstvo to utiče na empate?

Biti empatična osoba ne mora nužno značiti da ste empata. Empate često idu tako daleko da proživljavaju fizički osećanja druge osobe. Skorašnja istraživanja povezala su visok nivo empatije sa fenomenom ogledalo sinestezija, ili sa osećanjem tuđih iskustava. Ovo stanje se javlja kod jedan ili dva posto populacije, a većina onih koji ga imaju nisu svesni sopstvene borbe da naprave razliku između sopstvenih i tuđih iskustava.

"Ekstremno sam osetljiva na osećanja drugih", izjavila je Kari Odriskol, majka dvoje dece. "Često ne mogu da razlučim koje emocije pripadaju njima, a koje meni."

Opisala je taj neprijatan osećaj čak i kada stranci doživljavaju bol. S obzirom na to da joj fizički bude loše nakon gledanja nasilja na televiziji, ona izbegava neprijatne emisije.

"Osećam sve to u sopstvenom telu kao da se događa meni samoj", rekla je.

Linija između onog ko oseća jaku empatiju i jednog empate može biti mutna, jer se empatija može osetiti poput nekog spektra. 

Bez obzira da li je mama pravi empata, koji se bori da iskaže razliku između svog i tuđeg bola, ili jednostavno oseća visoke nivoe empatije, to je crta majčinstva koja sve dodatno komplikuje. Osećanje tuđih emocija i fizičkih senzacija ima i dobre, ali i loše strane.

Najveća moć empate je mogućnost da razume i ceni detetove emocije. To pomaže detetu da oseti razumevanje i da se oseti vrednim, što je vrlo značajno za njegov emocionalni razvoj. Zbog osetljivosti, empate mogu identifikovati osećanja ispod dečjeg ponašanja, te mogu naći bolji način da reaguju. Ovo je objasnila doktorka Dana Dorfman, psihoterapeut.

Dala je primer situacije u kojoj dete ima napad besa, stanje koje tipično uznemiri roditelje, bili oni empate ili ne. Mnogi roditelji mogu videti ovo kao ponašanje koje se jednostavno umiri ili kazni. Ipak, empata će tačno znati kako se isfrustrirano dete oseća, te početi da rešava taj problem iz korena.  

Sa druge strane, empatičnost može biti i profesionalna deformacija roditeljstva. Ovo je naročito istina kada majka nije u mogućnosti da razluči svoja osećanja od osećanja svoje dece.

"Ukoliko mama empata naglo reaguje i nije u mogućnosti da napravi tu razliku, ona može preopteretiti svoje dete. Neće biti u stanju da pomogne detetu da održava intenzitet emocija", rekla je Dana.

U studiji iz 2016. pokazalo se da empatičnost roditelja ima jako dobar uticaj na tinejdžere jer im pomaže da regulišu emocije, dok na roditelje deluje drugačije.  Oni su se osećali samouvereno i verovali u svoje roditeljstvo, ali su isto tako imali veći nivo sistemskih zapaljenja u testirnju krvi, što povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti.

Odriskolova je istakla da joj se sa roditeljstvom simptomi empatije nisu pogoršali, ali je ispričala fenomen sa majkom i sestrom. Ona je morala da napravi fizičku distancu od svoje porodice kako bi sebe zaštitila od njihovih emocija koje je pogađaju. "Kada sam dobila decu, ovaj fenomen se javio iznova", objasnila je.

Dobra vest je da je majčinstvo dovelo do toga da pronađe načine da usmeri svoje nezdrave obrasce, umesto da podleže tim negativnim efektima ekstremne empatičnosti.

Vrlo je važno da svaki empata bude svestan da reakcije na tuđa osećanja mogu da ih povrede i da bi trebalo da nauče da stvore nove obrasce ponašanja u takvim situacijama. 

U stanju smo da verujemo da su naša deca odraz nas, odgovor na ono što smo mi kao ljudi, i ako su deca nesrećna ili ljuta, odmah sebe krivimo da smo loši roditelji.

To je Odriskol dovelo do znatiželje o sopstvenom iskustvu. Što je više bila svesna toga što sama postaje, bila je spremnija da napravi razliku između svojih i tuđih osećanja. 

Vežbala je sopstveno osveštavanje. Podsećala je samu sebe na to da razaznavanje tuđih i svojih emocija više pomaže njoj kao majci, jer tako lakše može da shvati njegove potrebe, a da na to ne dodaje svoj dodatni teret. 

Dana Dorfman je ohrabrila empate da uvežbavaju ove strategije, da budu svesnije i da prihvate empatiju kao deo sebe. Istakla je ogromnu važnost vremena posvećenog isključivo samoj sebi, jer se na taj način odmara i puni energijom.

Ukoliko je moguće, to bi trebalo da bude njena dnevna rutina. To vreme koje posveti sebi može biti jednostavno odlazak nekoliko minuta pod tuš ili određeni period pred spavanje. Dobra navika je i vođenje dnevnika ili joga.

Nije mama jedina koja ima dobrobiti od postavljanja granica u životu, već će i cela porodica imati benefite od majke koja je ispunjena i može da pristupi njihovim potrebama sa jasnom emotivnom distancom.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama