Nekada mi moja ćerka govori o majci kakvu bi volela da ima.

Ova mama ima mnogo novca i uvek joj kupuje igračke.

Ova mama joj dopušta da do kasno ostane budna i jede slatkiše za večeru.

Ova mama nikad nije mrzovoljna. Uvek je srećna i nasmejana.

Ova mama nikad nije bolesna. Ima mnogo energije i trči da se igra i radi zabavne stvari.

Nekada, ova mama ima i divnog partnera.

Ovo je jako neobično iskustvo. Slušam dete kako pravi sliku sveta koji nikad neće upoznati. Vidim lepotu u tome, ali osećam i krivicu.

"Volela bih da i mi imamo sve to, dušo. Bilo bi stvarno lepo", govorim joj.

Umesto toga ona je zaglavljena sa mnom. A život joj nije uvek bio ovakav.

Pre šest godina, ona je bila novorođenče okruženo nežnošću i ljubavlju. Imala je porodicu. Tatu, mamu, polusestru i mačku. Ona se ne seća toga, ali ja se sećam.

Sećam se kada sam se brinula da li ću uopšte moći da budem majka. Šta ako svom detetu prenesem svoje autoimuno stanje? To ne bih poželela ni svom najgorem neprijatelju: stalni bolovi, zamagljenost u mozgu, iscrpljenost.

Ipak, moj partner me je terao da mislim pozitivno. "Pored svega", rekao je, "slušao sam o slučajevima kada se žena nakon porođaja nekim čudom oporavi."

"Jesu li imale isto što i ja?"

"Nisam siguran, ali pretpostavljam."


Foto: Shutterstock

Otišli smo kod specijaliste i naučila sam šta treba da radim da bih zatrudnela. Morala sam da prestanem da koristim terapiju koju oduvek pijem. Morala sam da pređem na nešto drugo, ali će bebino stanje morati konstantno da se prati.

Pogledala sam u svog partnera, koji je klimao glavom. Bili smo spremni da uradimo to. 

Novi lekovi nisu bili sjajni, ali barem mogu nešto da koristim. Znam neke žene koje su morale da se odreknu terapije potpuno. Tih devet meseci ih je bukvalno uništilo.

Pretražujući po forumima, čitala sam o majkama koje su se borile oko nege svoje bebe. Parovi krhkog zdravlja sa manjkom sna i preteškim zahtevima novorođenčeta su bili u pravom plamenu. 

Pričala sam sa svojim partnerom. Bila sam prestravljena. Nisam to mogla sama. Šta ako se moje već prilično slabo zdravlje pogorša kada dođe beba? "A šta ako se popravi?", ispitivao me je konstantno.

Posle je došlo vreme kada više ne moram da se brinem, jer je beba stigla.

Moja ćerka.

Moj crnokosi plavooki patuljak.

Nije rođena kao zavisnik od lekova. Bila je snažna, zdrava i zahtevna. Baš kao da ju je rodila najzdravija majka na planeti.

Pomoć koju sam očekivala se nije materijalizovala. Moj partner je činio koliko je mogao kada dođe kući, ali smo većinom bile nas dve same. Bilo je prihvatljivo. Njene dremke su bile najbolje, ali noći su bile stvarno teške.

Razbolela bih se ako ne spavam. A niko ne spava sa novorođenčetom. Ukoliko se ona makar nakašlje, skačem istog trenutka. Razvila sam neku vrstu insomnije kako bih se izborila sa manjkom sna. 

Ono čega sam se plašila se dogodilo. Postalo je gore. Svaki put kada sam stajala kupajući je ili igrajući se sa njom na podu, mutilo mi se u glavi. Prestravila bih se i uplašila da se ne onesvestim i ispustim je.

Doktori su mi govorili da je možda nizak pritisak u pitanju. Predložili su da pijem mnogo vode. I jesam, ali nije pomoglo.

Nakon toga sve je kolabiralo. Dva meseca nakon trećeg rođendana, bila sam na putu ka kući mojih roditelja. Moj bivši partner mi je poslao kroz hladne, precizne detalje kako da potražim socijalnu pomoć kada stignem.

Bile smo samo IA i ONA. 

Same protiv sveta.

Možda ste gledali Pepu Prase. Ako jeste, znate da su Mama Prase i Tata Prase savršeni roditelji. Oni su veseli i srećni. Vole da skaču po blatu koliko i njihova deca.

Gledajući Pepu Prase pored svoje ćerke u prvih nekoliko usamljenih godina, bilo me je sramota. Ovo bi trebalo da pružim svojoj ćerki. Ovo deca treba da prožive.

Srećna mama. Radostan tata. Kuća, braća i sestre, odmor u kamp kućici. 

Kakva sa ja to uopšte majka? Ona koja blage veze nema kako da bude samohrani roditelj. Celog života sam se zaklinjala da tako nešto neću uraditi svom detetu. Bolje nemati dete nego mu uskratiti priliku da bude deo prave porodice.

Ha-ha. Pogledajte kako se to pokazalo kod mene.

Sada sam ja bolesna, potpuno pod stresom i usamljena majka koja se bori da preživi. 

Pokušavala sam da svoj stres krijem od ćerke, ali nisam bila srećna mama. Bila sam ona mama koja se smeje, zabavlja se i igra igrice, ali u trenutku kada moja ćerka zaspi, ja završavam svoj čin.

Šta ako ne budem mogla sve da savladam? Šta ako ne budem mogla da uradim dovoljno za nju? Šta ako mi se zdravlje potpuno "pokvari" i izgubim i to malo što sam mogla?

Kako je ona odrastala, primećivala je sve.

Primetila je da nekada ne mogu da ustanem nakon sedenja. Nekada mora da bude jako nežna prema meni kada se igramo. U toku golicanja moram nekada da se odmorim.

To je frustrira, a nekada se i naljuti.

U drugim trenucima dešava se da dođe kod mene uveče nakon pranja zuba. Puzi i hvata me za noge. "Samo odmori svoje noge, mama", rekla je. Onda mi i stopala izmasira.

Njen dodir je stvarno nežan. "Neću da te povredim, mama."

"Nećeš me povrediti, ne brini", govorim joj.

Možda će moja ćerka porasti i otkriti lek za autoimune bolesti. Možda će postati aktivista koji se bori za prava samohranih majki. U svakom slučaju, postoji šira slika koja će svemu ovome dati neki smisao.

U međuvremenu, nisam majka kakvu želi. Majka sam koju ima. I to je jedino što mogu.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama