Ukoliko imate ćerku, ili ste upravo postali mama preslatke devojčice, ovaj tekst može da vam bude podrška da napravite korak dalje. O tome smo razgovarali sa Vesnom Brzev-Ćurčić, specijalistom medicinske psihologije i psihoanalitičarem.

Da li odnos majka - ćerka počinje već sa željom da se rodi devojčica, što sada može da potvrdi i ultrazvuk?

- Odnos sa detetom, ma kako to paradoksalno zvučalo, počinje još pre začeća. Samo planiranje porodice (danas je to sve više uobičajena pojava među mladima) unosi u život budućih roditelja «nevidljivog» trećeg - dete. Naravno, niko unapred ne zna kog će pola ono da bude, ali postoji želja za njim. Roditelji mogu da imaju istovetnu želju za polom deteta, ali to može i da se razlikuje. Simpatično je videti kako se sve više napuštaju tradicionalni stavovi vezani za favorizovanje sina. Mnogi mladi očevi žele baš ćerku.


Dakle, odnos počinje i pre začeća, da bi tim činom postao konkretniji. Svaka žena koja je postala majka zna u kojoj meri se još nerođena beba «ponašala» prema njenim očekivanjima. Da li je dobro napredovala, koliko je živahna bila, koliko se majka zbog nje ugojila, da li je morala da održava trudnoću ili je trudnoća protekla bez ikakvih trzavica.

Po čemu je taj odnos specifičan i zašto ne može da se svede na odnos roditelj - deca, uopšteno?

- Specifičnost odnosa određuje istopolnost. Naravno, u osnovi je uvek odnos roditelj - dete, ali se situacija malo komplikuje u trećoj, četvrtoj godini života, Ako ultrazvuk pogreši
Ima majki koje ne žele da znaju kojeg je pola dete, i onih koje to veoma zanima. I jedan i drugi stav treba poštovati. Konačno, ultrazvuk se primenjuje prvenstveno iz zdravstvenih razloga.

Kada se sazna pol deteta, to u nekoj meri počinje da obavezuje. Niko neće da kupuje roze zeke dečaku ili plave devojčici. Dete postaje «moja ćerka» ili «moj sin».

A šta ako ultrazvuk pokaže suprotno od onog što se «očekuje». Tada već može da dođe do problema, ali se oni zaista brzo prevazilaze kod roditelja koji su zreli za roditeljstvo, a ne za bebu «po porudžbini»
kada se ćerke naglo okrenu očevima, a "protiv" majki u borbi za očevu naklonost. Koliko puta smo samo mogli da čujemo kako male devojčice nude očevima brak ili im je više stalo do njihovih mišljenja vezanih za haljinicu, cipelice... Takav odnos polako bledi, ali nikada ne prestaje. Intenzivira se u doba adolescencije, kada zna da se pretvori u pravi "rat".

Da bi dete odraslo i sazrelo, potrebno je da u nečemu "pobedi" roditelje, u ovom slučaju ćerka majku. Uspešne su one majke koje to svojim ćerkama dozvole, odnosno priznaju ili prihvate da su ćerke bar u nečemu bolje od njih. Priznaće bar da znaju bolje da se našminkaju. Međutim, ima majki koje ne ustuknu ni korak, pa to već liči na rat - u kojem nema pobednice. Gube obe! Dramatično je za svakog roditelja da shvati kako pomalo gubi od autoriteta, ali kroz to mora da prođe. To ne znači da ga dete manje voli, već da ono mora bar u nekom trenutku da bude važnije - kako bi steklo neophodnu sigurnost. «Napušteni» roditelj, u ovom slučaju majka, tek tada postaje pravi saveznik u završavanju tako komplikovanog procesa kakav je razvoj ličnosti.

Kakav je taj odnos kada su pitanju "kritične" faze odrastanja -  adolescencija, prva ljubav, odlazak  od kuće, završetak školovanja, napredovanje na poslu, udaja...?

- Svaka faza ima svoja obeležja. Prva ljubav našeg deteta je uvek prilika da se setimo svoje prve ljubavi, a kako se najveći broj prvih ljubavi završi «neslavno», onda je taj momak po definiciji neko ko baš i ne priliči našoj princezi. To nikako ne znači da ga treba kritikovati kada ljubav prestane, ili ako do nje ne dođe. Devojke brane svoj izbor do «poslednje kapi krvi».  Tuđe, naravno!

Završetak školovanja je podjednako ponosan doživljaj za "sve učesnike". Ko može da bude ponosniji od same ćerke i njene majke? Niko!

Odlazak od kuće je uvek praćen potokom suza, makar one bile isplakane u kupatilu. Prisutan je ponos, ali i tuga. Ponos zbog odraslog deteta, a tugovanje za onim koje to više nije. Pa još kada se ćerka uda... Ima li među majkama jedne koja se nije rasplakala na venčanju svoje ćerke? Prvo, svaka je ćerka upravo najlepša mlada na svetu! Potom, svako se seti svoje udaje i sebe. A onda zaista shvati da je ćerka otišla. Može to da bude i samo dva ćoška dalje, ali je otišla.

Napredovanje na poslu je kao završetak školovanja. To je nešto što pripada našim ćerkama. Toliko je u njih uloženo, a one su to umele sebi da vrate. Bravo za ćerke! I za njihove majke!

Modeli majčinstva su različiti: od majke "kontrolorke"... do najbolje prijateljice. Šta je poželjan model, koji podstiče kvalitetan odnos?

- Česta je zabluda da majka i ćerka treba da budu najbolje prijateljice. Ne, nikako! Ćerka ima jednu majku, a prijateljice bira sama. Majka treba da je podrška, oslonac, neko ko će da stane ispred ćerke u svakom trenutku - razuman, pun ljubavi. Taj odnos između majke i ćerke je neponovljiv. Najbolje su majke koje omoguće svojim ćerkama da budu ono što jesu, ne kontrolišu im svaku misao, radnju, poduhvat, želju... Imaju poverenja, tu su da priskoče u pomoć, da prihvate objašnjenje, neće svojim stavom terati ćerke da prikrivaju istinu kako bi izbegle razočarenje ili ogorčenje svojih majki. Onoliko koliko majka poštuje svoju ćerku, toliko će biti  poštovana!

Šta majka ne treba nikada da kaže ili uradi svojoj ćerki, a šta treba - posebno kada je u pitanju izgradnja ženskog identiteta?

- Nikada ne sme da joj kaže kako je ona razočarenje za nju, kako je od nje očekivala više, kako bi bilo bolje da je rodila sina, kako od nje nikada neće da bude dama, kako ima dve leve ruke, nespretna je (neka se ugleda na majku), kako joj nedostaje ženstvenost, muškobanjasta je, ima muški odnos prema svetu, pokvariće svoju ćerku...

Koliko sredina, odnosno mesto rođenja određuje taj odnos, i da li je tradicionalni model u velikoj meri i danas prisutan?

- Tradicionalni model i danas egzistira. Naravno, određen je kulturološkim i sociološkim kontekstom. Kada ćerka postane majka
Kada ćerka postane majka, to uvodi novu dimenziju u odnos. Od saveta, do potpunog prenebregavanja onog šta majka kaže... je čitava lepeza raznih odnosa. Najčešće je najbolji pomagač upravo majka, ali samo ako je dovoljno mudra da ne ponavlja stalno da ona bolje zna kako se dete hrani, povija, zašto plače i sl. Njena ćerka, a bebina majka to ipak, verovali ili ne, zna najbolje!
Sredina u kojoj je žena ravnopravna će da pruži više podrške majci i njenoj ćerki. Dok će okruženje koje favorizuje muškarce da ovu podršku uskrati. Ima i sredina u kojima su ženska deca potpuno nepoželjna. Nije baš tako davno i na ovim prostorima postojala «virdžina» (kada su se ženska deca prerušavala u muškarčiće i živela takvim načinom života).

Model podizanja je transgeneracijski model pa treba mnogo znanja, strpljenja, ljubavi i savremenog pristupa životu da bi se on menjao.

S obzirom na duh vremena u kojem živimo, u kom pravcu se taj odnos menja?

- Zahvaljujući masovnim medijima, Internetu, većoj migraciji stanovništva na celoj zemaljskoj kugli... neminovno je da se tradicionalni odnosi menjaju. Žene su sve samostalnije, znaju da uzmu od majki ono najbolje, a ono manje dobro da jednostavno ostave po strani, i to na način koji nije povređujući po majke.

Nadam se da će iščeznuti model žrtvovanja, posebno karakterističan za patrijarhalne sredine, koji nameće užasno osećanje krivice ćerkama zbog kojih su se majke žrtvovale. Verovatno je da će vremenom odnos između majke i ćerke da bude i odnos dve ravnopravne sagovornice, uz poštovanje svih razlika koje nameću uloge, statusi, kvalitet odnosa. Dakle, ravnopravan - ni na čiju štetu ili korist.

Kada majka/ćerka mogu da kažu: "Ponosna sam kada vidim moju veliku devojčicu/Hvala mama, znam da nije bilo lako, ali od sada ja mogu dalje sama..."?

- Kada se odvoje, a da ni jedna ne ostane sa gorčinom u ustima i idejom da se moglo više, brže, bolje... Zadovoljstvo ostvarenim, ciljevi primereni mogućnostima i majke i ćerke, bezuslovna podrška i ljubav, priznavanje različitosti, pravo na slobodan izbor koji imaju obe... su neke od mogućnosti da ovaj odnos zaista bude izvrstan. Bez želje da zvučim patetično, individualna sreća svake od njih je pokazatelj kako uspešnog roditeljstva, tako i onog što svako od nas kao roditelj očekuje da čuje: "Ni ja sebe ne bih bolje podigla".


A da li ćete jednog dana da čujete tu famoznu rečenicu, ili neku sličnu - to zavisi od vas i svega što budete uradili - od momenta rođenja vaše devojčice, do "kraja" njenog odrastanja. Ukoliko to željeno čujete u nekom posebnom, spontanom trenutku - budite ponosni na sebe, a mi vam od srca čestitamo!

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama