Veliki broj roditelja smatra da je njihov osnovni zadatak da u što većoj meri olakšaju život svom detetu. U najboljoj nameri pokušavaju da zaštite dete od svih situacija koje su, po njihovom mišljenju, stresne i previše izazovne pa se često umesto svog deteta suočavaju sa svakodnevnim životnim događajima. Važno je naglasiti da su ovi roditelji u zabludi!

Naravno, samostalnost deteta zavisi od njegovog uzrasta i razvojne faze u kojoj se nalazi. Jasno je da ćemo dete u najranijem uzrastu uvek zaštititi od velikih rizika i situacija čije posledice ono nije sposobno da predvidi, ali je i u ovome potrebno zadržati meru. Isto kao što dete koje se odgaja u suviše sterilnim uslovima neće imati dovoljno snažan imunitet da se izbori sa bolestima, ni dete koje je previše zaštićeno neće biti spremno da se izbori za sebe u mnogim socijalnim situacijama.

Ne opterećujte dete svojim strahovima

Još u najranijem uzrastu roditelji često sprečavaju mališana da samostalno istražuje okolinu i da razvija svoje veštine, a sve to zbog roditeljskog straha da će se povrediti. Razumna mera opreza uvek je poželjna, ali ne opterećujte dete svojim strahovima! Mališani uživaju učeći nove veštine: penju se, trče, skaču, padaju... Ukoliko im to uskratimo dobićemo  trapavo i anksiozno dete, uplašeno pred spoljnim svetom, koje nikada neće imati samopouzdanja.

Vreme je za osamostaljivanje

Prema teoriji poznatog psihologa Eriksena tokom treće godine dete prolazi kroz fazu razvijanja inicijative i veoma je važno dozvoliti mu da tada samostalno obavlja određene jednostavnije zadatke. Na primer, dete od 2-3 godine podstičemo da se samostalno obuče, da samostalno jede, da spremi igračke za sobom, da samo bira igre koje mu se dopadaju.

Ponekada roditelj obavlja ove aktivnosti umesto mališana nepotrebno mu priskačući u pomoć. Na ovaj način zapravo šalju poruku detetu da oni sve umeju bolje da urade razvijajući kod deteta pasivnost i lenjost.

Roditeljski strah od razdvajanja

Roditelja koji previše štiti svoje dete lako ćemo prepoznati i u kasnijim razvojnim fazama. Ovo dete retko će poći u vrtić. Obično ga čuva majka ili baka do samog polaska u školu, jer niko drugi nije dovoljno kompetentan za ovu ulogu. Svaka separacija za ove roditelje jako je bolna, ne žele da se odvoje od deteta, smatraju da ga na taj način štite od rizika i da oni to jedini umeju pravilno da urade. Zapravo, detetu čine "medveđu uslugu" ne pružajući mu priliku da razvije svoje socijalne veštine kroz druženje sa vršnjacima.

Kada se jednog dana ovo dete bude susrelo sa školom biće zbunjeno: uvideće da nije jedino i da ne može da bude stalno u centru pažnje. Tek će u grupi vršnjaka uvideti koje mu veštine nedostaju, a roditelji ga tome nisu na vreme naučili.

Predškolci mogu na izlete i bez vas
Dozvolite svom detetu predškolskog uzrasta da se samo brani, da se posvađa sa vršnjacima i da se sa njima pomiri. Dozvolite mu da se oproba u nepoznatoj situaciji, na primer detetu predškolskog uzrasta dozvolite da ode na izlet bez vas. Čest je slučaj da majka ne želi da se dete odvoji od nje čak ni na jedan dan i to objašnjava raznim izgovorima: ne ume samo da se obuče, da se okupa, može se razboleti ili ne ume da brine o svojoj bezbednosti. Čak je čest argument da će dete biti veoma tužno i usamljeno bez roditelja.
Postavlja se opravdano pitanje: ko se zapravo plaši separacije, dete ili roditelj? Ponekada podsvesno činimo dete što nesamostalnijim da bismo mu stalno bili potrebni i time zadovoljavali svoje potrebe. Zadatak dobrog roditelja je da nauči dete da se što bolje brine o sebi i da ga zatim pusti da se oproba u različitim situacijama. Ono čega se roditelji zapravo plaše je odrastanja svoje dece i osećaja da im više neće biti potrebni.

Školarci treba da sami "biju svoje bitke"

Kada govorimo o detetu školskog uzrasta treba ga podsticati da postane što samostalnije pri izboru aktivnosti i hobija koje će praktikovati, šta će obući, koje igračke će koristiti, sa kime će se družiti. Nije potrebno uplitati se u svaku odluku, već dozvoliti detetu da bira, odlučuje, pa čak i da pogreši i da snosi posledice za to.

Čest je slučaj u današnje vreme da se roditelji upliću i u odnos dete - nastavnik, rušeći autoritet nastavnika i opravdavajući različita ponašanja svog deteta. Neretko roditelji rade domaće zadatke umesto deteta, uče, polažu prijemni ispit, ulaze u konflikte sa nastavnicima. Pogrešno misle da je njihov zadatak da reše svaki konflikt umesto deteta i da ga poštede svake "muke". Dete se mora učiti da samo bije svoje bitke, da izrazi svoje mišljenje i da snosi posledice za to. Ponekada će biti kažnjeno, kritikovano ili tužno, ali sve su to normalne situacije tokom odrastanja.

Drugi način na koji roditelji prezaštićuju svoje dete jeste tako što materijalno žele da im maksimalno ugode, kupuju sve što poželi. Jednoga dana dete će biti razočarano kada shvati da ne može baš svaka želja da mu se ostvari, imaće nerealna očekivanja od drugara ili kasnije od  partnera.

Dozvolite adolescentu da uči na svojim greškama

U pubertetu prezaštićeno dete nije dobro prihvaćeno u grupi vršnjaka, može biti trapavo i plašljivo, ali i narcisoidno, uvereno da je bolje od drugih. Retko je imalo priliku da se uporedi sa drugima i da čuje njihovo mišljenje. Ima slabu toleranciju na frustraciju i zbunjeno je pred spoljnim svetom. Teško sklapa prijateljstva, ne ume da deli i uskraćeno je za bogato iskustvo koje bi steklo u druženju sa vršnjacima.

"Najbolji prijatelji" su mu roditelji  koji su previše upleteni u svaku sferu detetove intime. Ovaj odnos „bliskosti“ roditeljima često imponuje, ali zaboravljaju da je razvojni zadatak adolescenata upravo da stvore svoju individualnost, samopouzdanje i da se uklope u grupu vršnjaka. Ukoliko svog adolescenta previše štitimo i vezujemo za sebe, propustiće i lepe strane odrastanja, kao i priliku da uči na greškama. Svi se sećamo kako smo bili ponosni na sebe kada smo prvi put nešto uradili bez roditeljske pomoći, čak i ako nije sve išlo glatko.

Poruka za roditelje

Budite ponosni svaki put kada vaše dete nešto uradi bez vaše pomoći, kada ode negde bez vas, kada se samo izbori za svoje želje, kada se posvađa ili pomiri sa vršnjacima, kada prebrodi kritike ili uživa u pohvalama, kada samo zasluži dobru ocenu. Tada ćete biti sigurni da dobro obavljate roditeljski zadatak!

Stojanka Tlačinac, psiholog

Stojanka je diplomirani psiholog i konstruktivistički psihoterapeut, poseduje dugogodišnje iskustvo u savetodavnom radu sa decom i adolescentima.

Kontakt: office@pscentar.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama