Kako senzorna integracija utiče na motorni razvoj

Senzo-motorni razvoj se odvija prema prirodnim zakonitostima. Priroda je odredila kojim redosledom će se određene funkcije javljati, tako da se nikada neće dogoditi da dete prvo počne da hoda, pa tek nakon toga da počne samostalno da sedi. Genetski je određen, zato mnogi roditelji kada dobiju dete čuju od svojih roditelja da su i oni kao bebe bili isti takvi (veseli, mirni, plačljivi, zahtevni… kao što je sada njihova beba). Ali kako će se zaista ispoljiti genetika zavisi pre svega od okruženja u kome dete odrasta, u kakvom je prostoru, čime je okruženo, kako sa njm roditelji i drugi odrasli postupaju i kako sa njim stupaju u interakciju.

Redosled pojave aktivnosti je isti kod sve dece, ali vreme njihovog javljanja nije, što zavisi od toga kako mozak deteta uspeva da organizuje informacije koje dolaze iznutra iz sopstvenog tela, spolja iz okruženja u kome boravi i od odraslih koji o njemu brinu.

U prvom mesecu beba razvija značajan broj reakcija na nadražaje, naročito na one koji dolaze iz sopstvenog tela i gravitacje. Mnoge od tih reakcija su već razvijene u prenatalnom periodu i aktiviraju se nakon rođenja preko čula za gravitacju, kretanje i dodir. Beba reaguje na zvuk zvečke i na ljudski glas, može da okrene glavu ili da se nasmeši kada ih čuje, što je prvi element razvoja govora.

U drugom mesecu pored refleksnih, postepeno se pojavljuju prvi oblici voljnih pokreta, kao što je savijanje i opružanje ruku i nogu. U ovom periodu pokreti još uvek nisu usmereni ka nečem određenom, već dovode do osećaja zadovoljstva. Ako je beba previse uzbuđenja, pokreti rukama i nogama su prebrzi, na pokušaj umirivanja se rasplače i teško se smiruje, to nam signalizira da ima teškoće u samoregulaciji. Odmah treba potražiti pomoć stučnjaka, jer problemi sa regulacijom su osnova svih drugih problema koji mogu da se jave kasnije i uticaće na celokupan razvoj.

Nasuprot tome, ako se beba malo i sporo kreće, kretanje ruku i nogu ne dovodi do osećaja zadovoljstva ili je dete mirno bez obzira na to šta roditelji sa njim rade ili ne reaguje na promene u okruženju, takođe treba proveriti sa stučnjakom šta je razlog tome. Taktilni sistem (čulo dodira) šalje senzorne podražaje u mozak, koji povratno pomaže u držanju igračke. Povezujući ono što dodirne sa osećajem u zglobovima i mišićima, dete uči da koristi svoje ruke u skladu sa onim što vidi.

Za jedan broj dece dodiri mogu da budu neprijatno iskustvo, naročito ako je beba rođena prevremeno, pa taktilni sitem nije potpuno zreo ili je bila izložena nekim medicinskim procedurama. Bebe koje su odmah po rođenju bile dugo odvojene od majke (carski rez, boravak u inkubatoru) nisu imale priliku da ostvare kontakt koji uliva poverenje, mogu kasnije i nežan dodir da doživljavaju kao pretnju. Takvo iskustvo onemogućava normalan razvoj taktilnog sistema, kada jedan broj receptora zadužen za diskriminaciju, razlikovanje tekstura ne uspostavi ovu funkciju, već svi receptori imaju odbrambenu ulogu i dete nastavi da se od dodira brani povlačenjem i izbegava da bilo šta dodiruje.

U trećem mesecu beba otkriva lik majke, usmerava se ka njoj svojim pogledom, očekivanjem i radovanjem. Lik majke je prva celina prostora koju dete prepoznaje i prema kojoj se osmišljeno odnosi. Dok integriše telesne osećaje sa onim što vidi, počinje da istražuje kako da dođe do cilja. Kada se mama dovoljno približi, beba će rukama dodirivati lice ili će hvatati njenu kosu.

Nedostatak ovog iskustva će otežati hvatanje lopte stavljene na grudi i otvaranje šaka kod nekih beba. A jedan od najvažnijih razvojnih koraka u ovom uzrastu je spontano sastavljanje ruku u središnjoj liniji, što je početak koordinacije između leve i desne strane tela.

U četvrtom mesecu gleda i dodiruje svoje ruke i tako razvija svest o tome gde su one u prostoru. Povezujući ono što dodirne sa osećajem u zglobovima i mišićima, uči da koristi svoje ruke u skladu sa onim što vidi, razvija se vizuo-motorna koordinacija. Deca koja ne dodiruju svoje ruke, ne stavljaju ih u usta, kasnije ne tapšu i ne udaraju predmet o predmet, najverovatnije će u starijem uzrastu imati teškoće u oblasti senzorne integracije.

U petom mesecu beba postaje svesnija svog tela, počinje da koristi naučeno, da pokret prilagođava svrsi. Do sada je primala utiske i odgovarala na različite stimulanse, a sada ona sama postaje inicijator. Počinje da traži pogledom predmete koje je izgubila iz vidnog polja, što je znak da razvija sposobnost prepoznavanja i pamćenja. Hvata obruč i prebacuje ga iz ruke u ruku. Boravak na stomaku kada je beba budna je jako važan od samog rođenja, a najkasnije sa četiri meseca beba mora da bude stabilna na stomaku I da bez gubitka ravnoteže I vraćanja na leđa može da drži igračku I prebacuje je iz ruke u ruku.

Vestibularna preosetljivost može da oteža boravak na stomaku i uspori motorni razvoj, jer zbog nje deca izbegavaju promenu položaja glave, samim tim retko menjaju položaj u kome se osećaju najsigurnije a to je na leđima. Najčešće je potrebna dodatna stimulacija za okretanje na stomak kao i pomoć u ovladavanju položajem na stomaku.

U šestom mesecu počinje da radi stvari koje mora prvo da isplanira. Igranje zahteva sve više 'motornog planiranja' i više senzorne integracije. Ovo je period u kome se beba sve više kreće. Pored igračaka koje joj nudimo, važno je da ima dovoljno prostora za kretanje koji je bezbedan, ali u isto vreme I podsticajan. Deca koja ne borave na podu ili se ne kreću, ne puze, preskaču izuzetno važnu fazu senzo-motornog razvoja, što će se kasnije odraziti na celokupan razvoj.

U sedmom mesecu beba stalno teži da se kreće, da sa jednog mesta dođe do drugog. Pokretljivost joj omogućava da može da istraži nova mesta i nove predmete. Puzanje na rukama i kolenima omogućava integraciju velikog broja informacija što doprinosi kod deteta osećaju nezavisnosti. Nije dovoljno samo da vidi gde je nešto, mozak mora da oseti udaljenost kroz kretanje tela. Puzanjem dete uči fizičku strukturu prostora i dobija predstavu o veličini predmeta. Deca koja nisu puzala kasnije imaju problem u proceni udaljenosti i veličine zbog loše senzorne integracije.

U osmom mesecu pokreti postaju sve složeniji, dete sa hvatanja prelazi na manipulaciju predmetom. Dohvaćeni predmet premešta iz ruke u ruku, opipava ga, lupka i stavlja u usta. Uklanja prepreku da bi došlo do željenog cilja i pokušava da dođe do igračke koja ga interesuje. To predstavlja prvi način rešavanja problema.

U devetom mesecu se sve bolje kreće i sve više istražuje prostor što nadražuje njegov nervni sistem. Informacije stižu iz mišića koji drže glavu i telo, kostiju i zglobova koji nose težinu tela, vestibularnog sistema (čulo ravnoteže) koji reaguje na promenu položaja glave. Sve to utiče na bolju koordinaciju jedne i druge strane tela, pri tom uči motorno planiranje i razvija vidnu percepciju.

U desetom mesecu uzima rukom igračku koja je bliža suprotnoj strani tela, prelazi središnju liniju. Deca sa slabom senzornom integracijom ne rade to često, što može kasnije da znači da će imati teškoće u čitanju i pisanju i izvođenju aktivnosti koje zahtevaju istovremenu uključenost ruke i suprotne noge.

U jedanaestom mesecu samostalno zauzimanje uspravnog položaja je rezultat integracije sile gravitacije, kretanja tela, informacija koje su dolazile iz mišića i zglobova mesecima u nazad. Da bi bilo uspešno, neophodna je dobra integracija informacija iz svih delova tela uključujući i mišiće vrata i očiju koji i dalje imaju presudnu ulogu. Održavanje uspravnog položaja zahteva dobro uspostavljanje ravnoteže.

U dvanaestom mesecu dete puno toga razume što mu odrasli govore, ali ne može da kaže više od nekoliko jednostavnih reči. Najčešće izgovara 'mama', 'tata' i još po koju reč. Nadražaji nervnog sistema koji su rezultat kretanja tela dovode do stimulacije dela mozga koji je zadužen za proizvodnju glasova, što omogućava razvoj govora.

Testovi i procedure kojima se na jednostavan način meri da li je dete sposobno ili nije sposobno da demonstrira neku specifičnu veštinu ne mogu nam reći da li će dete kasnije imati teškoće u  ovladavanju određenom složenom motoričkom veštinom, emotivnim stanjem, ponašanjem ili u učenju i savladavanju akademskih veština.

Senzorna integracija je proces kroz koji dete organizuje senzorna iskustva, zato se fokusiramo na to kako dete procesira senzorne informacije I upravlja (prevazilazi) promenama/izazovima u okruženju.

Snežana Milanović, fizioterapeut

Snežana Milanović je diplomirani fizioterapeut i SI Baby terapeut. Osnivač privatne prakse 1997. godine - "Centar za korektivnu gimnastiku SM" i suosnivač Kabineta za senzornu integraciju i ranu intervenciju "Senzorijum" 2017. godine. Stručni saradnik magazina "Mama" od 2000. godine. Senzorno-integracijski pedagog, Marte Meo therapist/coleague trainer, Licencirani IAIM instruktor masaže beba. 

Kontakt: milanovic.fizio@gmail.com 

 

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama