Polugodište, taj stresni period u životima svih nastavnika. Nastavnika?! Čekajte! A deca, roditelji? Za sve njih sigurno je ovo stresan perid pun očekivanja, želja, razočaranja, a za zaposlene u školi i prepun administrativnih vratolomija.

Ono što je u ovom periodu posebno značajno jeste kako učenici reaguju na zaključene ocene. Pa onda prođem hodnikom i čujem oduševljenje. Zastanem, pitam čemu se dete raduje. Кažu – zaključena dvojka. I puni sreće nastave dalje.

Ovakve situacije su sve učestalije u školama. Deca se zadovoljavaju minimumom, samo da prođu. Logika je – samo da nije jedan. Dva je već dovoljno. 

Zašto su naša deca počela da se raduju jedva prolaznim ocenama? Gde grešimo kao pedagozi, nastavnici, roditelji...?

I da se razumemo, nisu to deca kojoj je potrebna dodatna pomoć i podrška, sa nekim spektrom problema pri učenju, itd. To su deca koja sasvim lepo bez puno problema mogu da "plove" obrazovnim sistemom. Međutim, često ih primeri i poruke koje dobijaju u porodici ili širem okruženju uveravaju da se trud i vredan rad ne isplate. Neretko te poruke dolaze od samih roditelja koji, polazeći od sopstvenih loših iskustava i primera iz okruženja, žele da zaštite svoje dete od dodatnog napora, stresa...

S isto namerom, da zaštite svoje dete, mnogi roditelji prikrivaju realnu materijalnu sliku porodice, ali i društva uopšte. Često čujemo: "Ja neću da se moje dete muči, neću da mu bude teško." Ne želimo da deca vide pravu materijalnu situaciju u porodici, pa kupujemo preskupe patike, telefone, bezbroj igračaka. Tako stvaramo lažnu sliku o sebi i zavaravamo decu da je stvarnost drugačija nego što u stvari jeste.

Dugoročno, iako sa dobrom namerom, ovakav zaštitnički stav roditelja ima posledice po dete. Da li je život realan ako mislimo da se naša deca nikada neće pomučiti, naići na prepreku ili teškoću? Čemu ih učimo ako im dopuštamo, a neki čak i motvišu, da imaju samo prelazne ocene?

Кakav primer im dajemo kada vide da se od visokih škola ne živi baš dobro, da idemo linijom manjeg otpora, da sve može da se kupi. Nadomeštamo li kvalitetno provedene trenutke u igri, zabavi i učenju sa decom kupovinom stvari koje im suštinski nisu neophodne? A suština je ovo, nikada se neće sećati svih materijalnih stvari koje dobiju, ali će im zauvek u sećanju ostati neki lepi trenuci koje su sa vama doživeli.

Da li smo kao društvo došli do stadijuma da je malo dovoljno i kako da se od tog, sada već vrednosnog šablona izmestimo?

Za početak, promenimo zabludu da uspeh dolazi bez truda i rada. Ustvari, dogovorimo se šta je uspeh. Da li je popularnost bez pokrića (što deca često navode u razgovoru, onaj koji je uspešan izjednačava se sa popularan) ono što treba da bude vrednost u jednoj zajednici?

Naučimo ih radnim navikama, odgovornosti, ne zbunjujmo ih pomešanim porukama – kada nešto treba da urade, mali su, ali kada treba nešto da dobiju, tretiramo ih kao odrasle.

Ne budite drugari svojoj deci, oni drugare imaju. Budite im roditelji puni ljubavi, podrške, ali i odredite granice i vaspitavajte ih.

Nastavnici, budite motivišući faktor vašim učenicima. Nagradite ih za trud i rad. Pohvaljujte i promovišite najuspešnije u svojim školama.

Počnimo odmah i da se se više nikada na hodnicima ne čuje salva oduševljenja "mršavim" dvojkama!

Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek pedagogija. Vec 10 godina bavi se pitanjima obrazovanja i vaspitanje dece uzrasta od tri do 14 godina.

Nevena Toskić, pedagog

Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek pedagogija. Već 10 godina bavi se pitanjima obrazovanja i vaspitanje dece uzrasta od tri do 14 godina i kontinuirano se usavršava. Organizator velikog broja radionica za decu. Realizator programa za učenike 7. i 8. razreda "Tinejdžer, to sam ja". Licencirani medijator.

Kontakt: toskicnevena@gmail.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama