Time što ste postali roditelj – on vam nije sam po sebi dat, ne podrazumeva se. To nije stanje već proces, jer svoj autoritet morate uspostavljati postepeno, od prvog dana rođenja deteta.

Današnje generacije mladih roditelja često govore kako žele da sa svojom decom budu drugovi ili da je uslov odrastanja srećne dece opuštena atmosfera. Međutim, deci nisu potrebni novi drugovi, jer će ih uvek pronalaziti među svojim vršnjacima. Možete težiti tome da imate odnose poverenja i uzajamnog poštovanja nalik na one koje postoje u prijateljskim relacijama, ali nikada nemojte zaboraviti da ste vi roditelj i da ovu ulogu ne treba da menjate za manje vrednu. Autoritet se stiče, gradi, razvija.

Za dečje odrastanje neophodno je da budu potpuno svesni da vi imate kontrolu nad mnogim aspektima njihovog života. Vi odlučujete šta će jesti vaša porodica, kada je vreme za spavanje, vi podsećate na higijenske navike… niste ravnopravni jer detetov glas (što je ono manje, to je više izraženija njegova neravnopravnost), nije jednako vredan kao vaš. Ono može i treba da otvoreno iskazuje svoje mišljenje a vi da ga saslušate, i kad god je to moguće da ga poslušate, ali konačnu odluku donosite vi.

Porodice u kojima roditelji veruju da dete treba pustiti da radi ono što želi tek kada to zaželi samo (na primer, hranjenje ili odlazak na spavanje) znak je potpunog odsustva roditeljskog autoriteta. Sa druge strane, strahopoštovanje iako predstavlja drugu krajnost, takođe je znak odsustva autoriteta.

Vrste roditelja prema autoritetu

Ipak, "pravu" meru roditeljskog autoriteta nije lako pronaći. U zavisnosti od autoriteta koji imaju (ili nemaju), prema svojoj deci, razlikujemo nekoliko tipova roditelja:

1. Autoritativni roditelji su zahtevni, strogi, skloni kaznjavanju dece. Ne pružaju dovoljno nežnosti a deca ih se plaše.

2. Indiferentni roditelji postavljaju premalo zahteva, usmereni su na svoje lične preokupacije, često nezaiteresovani za svoju decu.

3. Previše popustljivi roditelji su topli, brižni ali ne umeju da jasno postave granice. Nisu dosledni i veruju da njihova deca sve mogu sama.
 
4. Realni roditelji imaju "pravu" meru autoriteta. Brižni su, pažljivi, sa decom uspostavljaju odnose poverenja i međusobnog poštovanja. Njihova deca znaju da su voljena, i to im uliva dodatno samopouzdanje, ali su svesna postavljenih granica ponašanja.

Razlike između strogosti i autoriteta

Da li autoritet određuje stepen strogosti koju roditelji imaju prema detetu?

Iako se roditeljski autoritet često meša sa strogošću, činjenica je da postoje bitne razlike.

  • Strogost nije argumentovana i često predstavlja samo izraz nesnalaženja roditelja da u nekoj konkretnoj situaciji reaguju drugačije (na primer, fizički kazne dete jer ne znaju kako bi drugačije postupili). Za razliku od toga, autoritet podrazumeva međusobno poštovanje različitih zahteva i potreba koje imaju i roditelj i dete. Strahopoštovanje je manipulacija dečjim strahom, jer dete će bez pogovora slušati i poslušati svoje roditelje, čak i kada ne razume ono što oni od njega ne zahtevaju, tj. ne razume njihove razloge za određene zahteve.    Kod autoritativnih roditelja fizičke kazne su ili sasvim retke ili potpuno izostaju. Roditelji znaju da ove kazne ne daju dugoročne rezultate, da dete ponižavaju i povređuju a granice i pravila ponašanja su uspostavili uzročno-posledičnim kaznama. Dogovori se uspostavljaju komunikacijom a međusobna saradnja podrazumeva.
  • Deca ne vole strogost. Plaši ih nepoznavanje kako će njihovi roditelji u kojoj situaciji reagovati. Zato postaju sve zbunjenija i nesigurnija u sebe, a roditelje sve više gledaju kao nepredvidive osobe koje imaju moć da ih povrede, ponize, uvrede… U dugoročnom smislu, strogi roditelji razvijaju distancirane, emotivno hladne odnose sa decom. Sa druge strane, autoritet deci uliva sigurnost da i kada nešto "pođe naopako", oni imaju svoje mame i tate na koje se mogu osloniti, koji znaju šta rade, i koji "drže" kontrolu nad brojnim životnim situacijama.

Koraci do uspostavljanja autoriteta

Osnovne smernice za uspostavljanje autoriteta kod dece, i to upravo onog “realnog”, i za decu najoptimalnijeg su:

Autoritet se postepeno stiče i zaslužuje. Paralelno sa procesom uspostavljanja autoriteta, gradićete svoj odnos sa detetom, bazirajući ga na komunikaciji i međusobnom uvažavanju. Naime, samo kada je dete sasvim sigurno da neki roditeljski zahtev ima smisla, tj. već je iskusilo da mu, na primer, ništa ne zabranjujete jer ste loše raspoloženi, već zato što imate ozbiljne razloge za svoju zabranu – ono će biti spremno da vas posluša sa razumevanjem.

Uložite strpljenje da objasnite svoje zahteve. Iako se oni vama možda podrazumevaju, deci mogu izgledati  nejasno. Zašto mora da vas drži za ruku dok prelazite ulicu? Zašto mora da uveče opere zube pre spavanja? Kada jednom upamti, prihvati i usvoji vaše obrazloženje  – više nećete morati da ponavljate ista objašnjenja. Ne zaboravite da rečenica: “Uradi to zato što ja tako kažem” – nikada nije dobro objašnjenje. 

Naučite da hvalite svoje dete. Tako mu pokazujete da primećujete ono što radi, da umete da cenite njegov trud ili postignut rezultat i da jasno iskažete svoju pohvalu. Ne brinite da ćete preteranim pohvalama razmaziti dete ili izgubiti svoj autoritet. Naprotiv. Pohvalom vi podstičete njegovo samopouzdanje i pokazujete da kao što umete da tražite, zahtevate, kritikujete, kaznite… umete i da pohvalite, zagrlite, pružite podršku… Autoritet, zaista, predstavlja sve ovo zajedno.

Razgovarajte sa detetom. Ne morate uvek “glumiti” osobu koja zna sve odgovore ili koja nikada nema “loš dan”, nikada nije nervozna ili neraspoložena. Budite otvoreni i iskreni. Slobodno se upuštajte u diskusije o svom autoritetu sa detetom. Pitajte ga šta bi ono uradilo na vašem mestu, u nekoj konkretnoj situaciji.

Kažnjavajte sa autoritetom a ne sa strogošću. Svaku svoju kaznu obrazložite. Naime, kada kaznite dete a ono ne razume zašto – vi u njegovim očima postajete nepravedni, a ne autoritativni. Takođe, nemojte kažnjavajte bez mere i kontrole. Vaša kazna, bez obzira da li je u pitanju povišen glas ili time-out (udaljite dete iz sobe da se “ohladi”, tj. razmisli o svom ponašanju) treba da bude konstruktivna i uzročno-posledična, tj. uvek u skladu sa konkretnim dečjim ponašanjem.

Jelena Holcer, predagog

Jelena Holcer je diplomirani pedagog. Ima 25-ogodišnje radno iskustvo kao pedagog u različitim školama i predškolskim ustanovama, izdavačkim kućama, radio i tv stanicama. Autor je 15-ak knjiga za decu i roditelje ("101 način da pokažete detetu da ga volite", "Uspešan roditelj – uspešno dete", "Uspešno učenje", "Kako reći NE", društvene igra "U redu je"...) i stručni saradnik mnogih časopisa (Magazin "Mama", "Sensa", "Prosvetni pregled").
Danas, ona je autor programa i direktor "Škole za roditelje".

Kontakt: skola@jelenaholcer.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama