Mnogo pre nego što stekne moć da pita i odgovori, dete saznaje svet pružajući ruke prema njemu, težeći da ga pokretom otkrije. Pre nego što uspemo da imenujemo različite teksture, uspevamo da ih na osnovu dodira razlikujemo. Pre nego što naučimo da brojimo, vidimo da smo, kada napravimo dva koraka ka predmetu, njemu bliži nego kada iskoračimo samo jednom. Mnogo pre nego što naučimo glagol "tapšati" znamo da će se kada ruke ustremimo jednu ka drugoj da bi se na pola puta susrele, čuti (pljesak) i da će njegov intenzitet biti veći u zavisnosti od toga kojom jačinom se naši dlanovi spoje. Pre nego što naučimo šta je bubanj, možemo da saznamo da kada se po tom predmetu lupi rukom ili štapom, čuje se "bam".

Prema jednoj od najuticajnijih teorija koja objašnjava kako se razvija dečije mišljenje, teoriji stadijuma Žana Pijažea, francuskog psihologa, dete svoj saznajni razvoj započinje senzomotornim stadijumom, zadržavajući se na njemu do otprilike druge godine. Samo ime kaže, "senzo" - čulima i "motorno" - pokretima, dete se upoznaje sa svetom koji ga okružuje. Ono uči da uskladi ono što opaža čulima i ono što radi kroz pokret. Otkriva postojanje sveta oko sebe i stupa u interakciju sa njim. Nesumnjivo, iskustva otkrivanja sveta čulima i pokretom, krucijalna su za razvoj jezika.


Pustite je da istražuje - kako roditelji mogu podstaći razvoj govora kod bebe, Foto: Shutterstock

Mnogo pre nego što na razvojnu scenu stupi reč, dete formira sistem za rešavanje praktičnih situacija sa kojima se susreće i formira neke osnovne obruče kroz koje "provlači" svoje iskustvo (kod kuće sam, napolju sam; dan, noć; kada plačem, mama dođe). Sve te iskustvene kategorije koje formira još nisu osnovane na jeziku, nego na opažajima, i doživljajima u vezi sa opaženim. Ono što nazivamo inteligencijom nastaje iz prakse. Iz iskustva. A jezik se vremenom javlja kao pratilac, a potom i kao njegov upotpunitelj i sačinitelj.

Oko osam, devet meseci dete prvi put ispoljava ona ponašanja koja sa sigurnošću možemo nazvati "inteligentnim". Inteligentna ponašanja raspoznajemo po tome što dete uočava razliku između sredstva i cilja, postoji namera da se dođe do cilja i koordiniše se više elemenata da bi se cilj ispunio. Na primer, na stolu je igračka (cilj), ali je na stolu i stolnjak (sredstvo). Dete želi da dođe do igračke (namera), te pruža ruke ka stolnjaku, grabi ga, povlači, i igračka mu pada u ruke (koordinacija pokreta). Dete uočava posrednike između sebe i cilja. Iz tog razloga, nije čudno to što se otprilike u ovom periodu prvi put pojavi potreba da se artikuliše "ne", "hej", "opa", "eej", "mama" i ostali povici, uzvici, prve reči koje deluju kao zahtev da se ka njemu usmeri pažnja i da druga osoba otkloni to što detetu smeta.

Procvat interesovanja za različite predmete, pojave, bića koji se javlja u periodu između godinu i godinu i po dana, kada dete eksperimentiše sa objektima, praćen je prvim "pravim" rečima, razumevanjem instrukcija koje daju roditelji ("okreni igračku"), svesnošću da njegova reč ima moć da privuče pažnju odraslih ljudi, pa do toga da se ponekad kombinuju dve reči (telegrafski govor, "daj vodu"). Istraživanje u tom najranijem periodu, čulima i pokretom, pokreće saznanje i budi radoznalost da se dalje istražuje. Progovaramo onda kada želimo iskustva na taj način stečena, upotpunimo, da ih opišemo, da iskažemo moć, nemoć, kada želimo da na neki način revidiramo sopstveno iskustvo.

Pre aktivnog rečnika (koji čujemo onda kada dete govori) gradi se pasivni rečnik (dete razume ono što mu se govori i iako ne ume da izgovori: "jabuka“, na primer, kada roditelj kaže "hoćeš li jabuku?", ume da razume pitanje i da pokaže na jabuku). Pasivni rečnik se gradi kroz igru, zajedničke aktivnosti, čitanje slikovnica, manipulisanjem, taktilnim ispitivanjem različitih predmeta. Gruba motorika podstiče saznajni razvoj tako što povećava detetovu mobilnost, osposobljava ga da otkriva.

Svo ono gukanje, brbljanje, udvajanje slogova jesu senzomotorne radnje u kojima dete eksperimentiše sa svojim govornim aparatom, iznenađuje i druge i sebe zvukovima koje proizvodi. Dete u njima traži zadovoljstvo, privlači pažnju roditelja koji potom potpomažu pridavanju značenja.


Pustite je da istražuje - kako roditelji mogu podstaći razvoj govora kod bebe, Foto: Shutterstock

Kako iskoristiti sva ova saznanja da stimulištete dete?

Opseg aktivnosti je ogroman, te se precizan recept ne može napisati. Sasvim sigurno, međutim, dopustite detetu da istražuje prostor u kojem se nalazi (npr. da zaviri ispod stola, dodirne figuru na stolu...), ali pratite dete (to ne znači da mu je sve dozvoljeno) i pričajte mu (objašnjavajte mu šta je šta). Tražite pokret! Važan je. Tražite zagrljaj uz nalog: "Pruži ruke!", a kada dete nešto traži, ispružite vi ruku i širite i opružajte šaku kao gest: "Daj!".

Pokazujte detetu kontraste: toplo-hladno, slatko-slano... Važno je da potrči, saplete se, oseti mekoću trave i tvrdoću betona, baci loptu drugom detetu, čuje potom njegov povik: "Hvataj!", i proba da ispruži ruke da bi loptu uhvatilo. Slušajte različitu muziku, zaplešite sa detetom (ako zna da hoda neka uz vas korača "jedan, dva, tri", brojite korake... ako ne zna, uzmite dete u naručje, zavrtite ga).

Igrajte se različitim materijalima u zavisnosti od uzrasta (slažite kocke, gužvajte papir, modelujte plastelin). Imajte na umu da nije suština u tome koliko je skupa igračka koju ste kupili detetu, jednostavan set od pet kocki može detetu dati mnogo korisnijih iskustava nego mini-kuhinja ili dvorac sa vitezovima. Dajte detetu dovoljno slobode da se izrazi, jer nametanjem modela i instrukcija dete gotovo da činite zavisnim od njih. Pokret i jezik u kombinaciji treba da postanu način da se deca izraze, da komuniciraju svoje potrebe, emocije, mišljenja. Ne želimo da detetu govor bude "uslovni refleks" na pitanje "šta je to?", već da dete i spontano produkuje govor. Pitajte, podstičite dete da govori, ali mu ostavite dovoljno prostora da se ono samo iskaže. Ostavite prostora da bude radoznalo.

Dete jednu aktivnost često mora da ponovi mnogo puta da bi na kraju moglo da razluči šta zavisi od njega, šta zavisi od karakteristika predmeta, šta od same aktivnosti, a šta od druge osobe. Takav lanac spoznaja, koji plastično izgleda (na nivou onog što dete čuje, dodiruje, vidi...): "Aha, evo lopte. Mama kaže nešto i pokazuje na loptu. Ja sam je gurnuo od sebe (gurnuo sam tako što sam jako ispružio ruke). Lopta se kotrlja. Mama se smeje i tapše. Uzima loptu. Mama opet gura loptu. Lopta se uvek kotrlja. Ako je jako gurnem, ona ode do mame..." - na kraju čini da poželimo da kažemo: "Daj loptu!"

Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped

Dr Nataša D. Čabarkapa je logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima. Dvadeset godina rada u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, podstaklo je da napiše više od 150 naučnih radova i tri monografije iz oblasti dečijeg leksikona i verbalnih asocijacija kod disfazične dece i kod dece sa normalnim govorno-jezičkim razvojem. Učestvovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim konferencijama, ali je za nju naučni rad pratilac prakse, koju stavlja na prvo mesto. Trenutno radi u Logopedsko-edukativnom centru "Čabarkapa" koji je sama osnovala, a koji ima za cilj da,  zahvaljujući  multidisciplinarnom pristupu i udruživanjem različitih perspektiva stručnjaka, pomogne osobama sa problemima u govoru. I dalje se bavi naučnim istraživanjima, stručno se usavršava i veruje da osoba mora da kontinuirano radi na sebi da bi bila dobra u svom poslu.

Kontakt: office@logoped-drcabarkapa.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama