Mucanje spada u govorno-jezičke poremećaje i predstavlja disfunkciju ritma i tempa govora. 

Psihološki uzroci mucanja mogu da budu različite stresne situacije kao što su polazak u vrtić, polazak u školu, loše funkcionisanje sa vršnjacima, ali i razvod roditelja. Stoga, pored logopedskog tretmana, preporučuje se uključivanje psihologa u tretman. U radu sa decom i odraslima koji mucaju, logopedi primenjuju različite tehnike koje zahtevaju vreme, a napredak najviše zavisi od osobe i od toga koliko te tehnike primenjuju van tretmana.

Često se desi da se roditelji obrate logopedu primetivši da je dete, iako je uredno i na vreme progovorilo, počelo da bez nekog očiglednog razloga zamuckuje dok govori. Tada se obično radi o takozvanom fiziološkom mucanju koje prolazi samo od sebe ukoliko roditelji znaju da se na adekvatan način postave prema detetu. Šta to podrazumeva? Roditelji (i ne samo roditelji) treba da ne opominju dete, ne skreću mu pažnju na to da ono muca, već da pravilno govore i ponašaju se isto onako kao i kada ne bi mucalo. 

U periodu između druge i treće godine najlakše je poljuljati dečiji govor. Govor još uvek nije automatizovan, te zbog nedovoljne spretnosti i raspolaganja malim fondom reči deca mogu da oklevaju u govoru, zastajkuju, ponavljaju početne slogove i reči. Između četvrte i pete godine deca postavljaju mnoga pitanja za koja odrasli često nemaju vremena, kritikuju dete zbog prevelike ljubopitljivosti i opominju ga kada sa pitanjima počne da "preteruje". Sve to može da utiče na pojavu mucanja i njegovo zadržavanje, tako što dete povratno može da postane nesigurno dok govori, da ''trokira'' na pojedinim glasovima. U ovom periodu dete pokušava da svoju jezičku misao pretvori u verbalni iskaz koji će biti razumljiv za okolinu, a ukoliko sredina ne deluje adekvatno u ovom periodu, može doći do pojave mucanja.

Sledeći kritičan period za pojavu mucanja je između šeste i sedme godine, odnosno pri polasku u školu. Polazak u školu predstavlja jednu od najvećih promena u životu deteta koja na različitim nivoima može biti stresna. Mucanje može da se javi i u drugim periodima kada je dete izloženo nekom stresnom događaju. Roditelji često navode da se dete uplašilo psa, neke osobe, filma, pada sa bicikla i slično. Ovo je posebna vrsta mucanja koja zahteva brzu reakciju roditelja i logopeda, kako se ono ne bi zadržalo. Pojava mucanja u pubertetu, adolescenciji i odraslih je ređa i javlja se najčešće kao reakcija na neki traumatski događaj. Kada govorimo o mogućnosti da je neki specifičan događaj doprineo tome da se niotkuda pojavi mucanje u govoru, važno je uključiti i psihologa u rad sa osobom ma kog uzrasta.


Foto: Shutterstock

Kliničku sliku mucanja čini pojava grčeva (kloničkih), nastalih kao posledica podrhtavanja govornih mišića, u vidu kratkotrajnih, učestalih ponavljanja glasova ili slogova (b-b-b-baba, ba-ba-baba). Često su ponavljanja udružena. Javljaju se i grčevi disajnih organa, govornih organa, donje vilice i grčevi na više mesta u isto vreme. Najveća napetost je neposredno pre popuštanja grča, pa deca, da bi prevazišla grč, koriste poštapalice ili prave pauze. Ne tako retko, deca zamenjuju reč, ako počinje problematičnim glasom. Pri govoru se javljaju vidna naprezanja na licu i telu, tikovi (očnih kapaka, usana, jezika, glave itd.), kao posledica mucanja tj. napetosti. Kod primarnog mucanja dete ponavlja glasove ili slogove. Javlja se napetost, ali dete nije svesno svog problema u govoru. Kod sekundarnog mucanja javlja se napetost misšića govornih organa, kao i celog tela. Dete je svesno problema koji ima u govoru i počinje da oseća strah od govora. Kada dete postane svesno svog govora, reč je o pravom mucanju i obično se povlači u sebe i izbegava da govori.

Logoped, na osnovu uzrasta i stepena mucanja, odlučuje da li dete treba da se uključi u tretman ili je dovoljan samo savet roditeljima. Dijagnostikovanje mucanja se zasniva na timskom radu koji čine logoped, psiholog i reedukator psihomotorike. Veoma je bitno da se u tretman uključi psiholog koji će pomoći detetu da savlada strahove od govora, kao i povlačenje u sebe usled tog straha. 80 odsto dece koja mucaju imaju strah od govora (logofobija). Važan je rad sa roditeljima, vaspitačim, učiteljima, nastavicima i širom okolinom kojoj je potrebno objasniti kako da se ponašaju prema detetu koje muca. Vaspitači, učitelji i nastavnici imaju zadatak da deci objasne da ne treba da sažaljevaju i zadirkuju dete koje muca, kao i da mu daju dovoljno vremena da izgovori svoju misao.

Logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima.

Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped

Dr Nataša D. Čabarkapa je logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima. Dvadeset godina rada u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, podstaklo je da napiše više od 150 naučnih radova i tri monografije iz oblasti dečijeg leksikona i verbalnih asocijacija kod disfazične dece i kod dece sa normalnim govorno-jezičkim razvojem. Učestvovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim konferencijama, ali je za nju naučni rad pratilac prakse, koju stavlja na prvo mesto. Trenutno radi u Logopedsko-edukativnom centru "Čabarkapa" koji je sama osnovala, a koji ima za cilj da,  zahvaljujući  multidisciplinarnom pristupu i udruživanjem različitih perspektiva stručnjaka, pomogne osobama sa problemima u govoru. I dalje se bavi naučnim istraživanjima, stručno se usavršava i veruje da osoba mora da kontinuirano radi na sebi da bi bila dobra u svom poslu.

Kontakt: office@logoped-drcabarkapa.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama