Veza između govora i psihomotorike je neraskidiva, jer sva iskustva koja se izražavaju govorom stičemo najpre zahvaljujući psihomotornom sklopu. 

Govor je deo psihomotorne aktivnosti, jer je moguć zahvaljujući elementima psihomotornog sklopa, a to su: oblast osećanja (motivacija za preduzimanje neke psihomotorne aktivnosti ili pokreta), inteligencija (omogućava usklađivanje prema cilju sa kojim se preduzima pokret), različiti delovi CNS-a (od nervnih puteva, preko delova u kojima se rađa ideja o pokretu, do onih u kojima se formira redosled pokreta i onih koji šalju inicijalni impuls za započinjanje pokreta) i mišići. Kao i prvi pokreti, govor se javlja onda kada postoji potrebna neurološka zrelost. Zrelost je u velikoj meri određena kvalitetom i količinom iskustva i načinom na koji se ono obrađuje i koristi.

Osnovni instrument za sticanje iskustva na ranom uzrastu je telo i njegovi čulni sistemi (sluh, vid, dodir, ravnoteža, ukus i miris). Sve što dete doživi i opazi čulima, senzorne informacije, putuju prema mozgu gde se obrađuju i daje im se neko značenje. Isto tako, kada se u našoj svesti javi potreba za nekom aktivnošću, impuls za pokret putuje od mozga do mišića, čijom aktivnošću je on omogućen. Putevi kojima se kreću informacije (od sveta prema nama i od nas prema svetu) će biti bolje formirani (odnosno one će se brže kretati) kada dete koristi telo u saznavanju sveta i odnosa sebe i sveta. Da bismo imali jasan sadržaj nekog pojma koji koristimo u mišljenju i govoru, potrebno je da postoji raznovrsno iskustvo sticano telom.


Vežbe grafomotorike i vežbanje hvata olovke

Da bi dete znalo šta znači gore, a šta dole, moralo je da obrati pažnju na predmete koji se nalaze gore i predmete koji se nalaze dole, na igru u kojoj su njegove ruke čas gore, čas dole, da je glava gore, a noge dole, da se penje gore, a spušta dole, da loptu možemo baciti gore, a možemo i dole, da bismo videli ono što je gore glavu podižemo, a dole je spuštamo. Isto tako je važno da dete ima pojam o odnosu dela i celine na telu.

Dete pojam o delu tela ili celini najpre usvaja kroz sopstveni doživljaj pomoću raznih čula (dodirom, vidom, sluhom). Kasnijom analizom i kategorizacijom dete stiče svest o određenoj celini i njenim delovima, a pomoću imenovanja ljudi iz okruženja ono usvaja i sam naziv te celine ili dela. (na primer, dete uočava ruku vidom, pa onda da ruka kao celina ima delove: prste, šaku, lakat i kako s njom da manipuliše; kako se govor razvija, tako i dete usvaja da se taj deo zove "ruka"). Biti svestan svog tela znači biti svestan da je telo jedan odvojeni entitet koji se razlikuje u odnosu na druge, koji se nalazi u jednoj poziciji u odnosu na sve druge osobe i predmete u prostoru, uz osećanje da je kao entitet postojan u vremenu. 


Stimulacija progovaranja

Proces doživaljavanja svoje celovitosti i proces saznavanja tog doživljavanja u velikoj meri zavise od sredinskih faktora (iskustva). Sam doživljaj telesne celovitosti se odvija isto kao i sve druge saznajne funkcije, ujednačeno tokom određenih vremenskih razdoblja, uporedno i postepeno se bogateći kako razvojno, tako i saznajno/iskustveno. 

Doživljaj telesne celovitosti se usvaja postepeno, tokom celog života ali najintenzivnije, u prvim godinama života. Baza za doživljaj telesne celovitosti se usvaja tokom prvih sedam meseci života. Beba svoja prva saznanja samospoznaje vezuje za osećaje prijatnosti i neprijatnosti. Dok sisa, razni oblici draži se obeležavaju kao prihvatljivi, odnosno poželjni (majčin lik-vizuelno, dojka ili flašica koja se dodiruje usnama- taktilno, majčin glas-auditivno, ukus i miris hrane-olfaktivno). Sve to, dešavajući se istovremeno, čini celinu doživljaja. Isto se dešava i onda kada se dete uspavljuje, i kada dete spava (dodir tela, kože, pokreti tela).


Senzorni materijal za tretman senzorne integracije

Poimanje sebe važno je i u psihološkom smislu jer dete poimanjem svog tela stiče svest o granici između sebe i drugog, što je od velikog značaja za socijalnu interakciju, odnosno za razmenu koju dete ima sa drugim ljudima. Komunikacija je dvosmerni proces u kome smo prvo sposobni da razmenjujemo dodire, poglede, pokrete i emocije, a tek onda  reči. 

Vrlo je bitno da podsetimo da se sposobnost mozga da se preoblikuje pod uticajem iskustva smanjuje sa godinama – to je plastičnost mozga i najveća je u prve tri godine života. Zašto je to bitno za govor?

Ako dete nije razvilo govor u prve tri godine ili je on oskudno razvijen, to znači da će mu biti potrebno mnogo više raznovrsnih stimulacija i iskustva kako bi se ono akumuliralo i bilo moguće napredovanje u razvoju. Osim što će mu trebati više iskustva, sam razvoj će teći sporije. Dakle, koristite vreme kada mozak deteta više i lakše upija pozitivne uticaje, da ga usmerite ili mu pružite više aktivnosti koje angažuju telo i sve čulne sisteme. Na taj način će govor, opažanje, mišljenje, pažnja i pamćenje biti kvalitetnije razvijeni. 


Senzorna soba

Kada su uključena u tretman pokretom, deca postaju svesnija svoga tela, delova tela i pokreta koje izvode telom. Uče se da budu usmerenija na osobu sa kojom komuniciraju, da bolje prate verbalne sadržaje. Pažnju duže održavaju na nekom zadatku i mogu duže da ostanu u aktivnosti.  U prostoru kroz različite poligone uče da  kontrolišu svoje telo, da odmeravaju i usmeravaju pokret a samim tim postaju spretniji. Sticanjem novih iskustava dete postaje svesnije, a samim tim se povećava i  radoznalost za sticanje novih iskustava i motivisanost za razne kako za motorne tako i za kognitivne radnje

Savet: Ukoliko vaše dete nije imalo faze gukanja i brbljanja, prva reč se nije pojavila na vreme (oko prve godine života), primetili ste da detetov rečnik nije dovoljno bogat, ne poznaje odnos delova tela i njihove položaje, ne drži olovku adekvatno, trag olovke je previše jak ili slab, ne poznaje analizu i sintezu glasova u rečima, ne želi da dodirne materijale koji su previše mekani, tvrdi ili ljigavi predlažemo vam da se obratite stručnjacima (logoped, psiholog, reedukator psihomotorike, senzorni integrator) koji će zajedničkom opservacijom proceniti govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj vašeg deteta.

Logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima.

Dr Nataša D. Čabarkapa, logoped

Dr Nataša D. Čabarkapa je logoped sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom sa raznovrsnim govorno-jezičkim problemima. Dvadeset godina rada u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora, podstaklo je da napiše više od 150 naučnih radova i tri monografije iz oblasti dečijeg leksikona i verbalnih asocijacija kod disfazične dece i kod dece sa normalnim govorno-jezičkim razvojem. Učestvovala je na brojnim nacionalnim i međunarodnim konferencijama, ali je za nju naučni rad pratilac prakse, koju stavlja na prvo mesto. Trenutno radi u Logopedsko-edukativnom centru "Čabarkapa" koji je sama osnovala, a koji ima za cilj da,  zahvaljujući  multidisciplinarnom pristupu i udruživanjem različitih perspektiva stručnjaka, pomogne osobama sa problemima u govoru. I dalje se bavi naučnim istraživanjima, stručno se usavršava i veruje da osoba mora da kontinuirano radi na sebi da bi bila dobra u svom poslu.

Kontakt: office@logoped-drcabarkapa.com

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama