Sećam se, dok je još moja devojčica bila beba, naših dugih razgovora, a sada polako uviđam da ti razgovori nisu bili uzaludni.

Još mi je u glavi slika zbunjeno-zaprepašćene devojke iz kineskog restorana na Zvezdari, koja posmatra kako ja detetu od 11 meseci u kolicima pola sata objašnjavam zašto ne sme to da radi (želela je da dohvati poslužavnik na kome se nalazila i klopa i sok i sve). Razumeo sam ja njeno zaprepašćenje jer ko još detetu priča da to nije za decu, da ima mene koji će joj dodati, da ako povuče može da obori sve i samim tim isprlja i sebe i mene, da će razbiti tanjir koji tata treba da plati, pa pranje i gubljenje vremena na čekanje nove klope, a zatim koliko balona i igračaka možemo da kupimo za pare koje bismo dali na tanjir i još jednu turu, a sve to sa stavom kao da pričam sa odraslom osobom.

I tako ja njoj objašnjavam i da je ona mala lutkica koju će tata da hrani, da ne mora da se muči, da će doći dan kada će sama jesti i svašta još nešto, a ona devojka me gleda kao budalu. Doduše, ni dete mi nije izgledalo nešto previše zainteresovano za razgovor već se samo smeškala i čekala da ja završim pa da proba opet da dohvati stvari sa stola.

Naveo sam jedan banalan primer ali o svakoj njenoj želji smo ona i ja uvek razgovorali - do čega može doći ako to uradimo, šta dobijamo a šta možda gubimo, i naravno, uvek je ostavljao da ona sama donese konačnu odluku.

Danas, mi i dalje razgovaramo "ozbiljno" s vremena na vreme, ali polako počinjem da uviđam da su naši razgovori od pre dve ipo godine urodili plodom. 

Ne pamtim situaciju u kojoj sam svoju ćerkicu zbog nečeg poslao u kaznu i, kada je danas pogledam, vidim da sam ispravno svaki put postupio.

Sa svojim detetom od tri ipo godine se o svemu dogovaram, uvek je rada i da sasluša i da ispriča, da uvaži predlog ali i da ga da. Spremna je na kompromise, a sve je to zato što smo i moja majka i ja uvek razgovarali sa njom, a nismo je kažnjavali. Uvek smo ukazivali na druge opcije dok smo objašnjavali posledice i za jedno i za drugo, ali smo krajnju odluku ostavljali njoj.

I najvažnija stvar, ona danas zna šta sme a šta ne sme (opet moram da napomenem da nikad kaznu nije dobila) i zna šta je dobro a šta ne, šta je prihvatljivo a o čemu ne sme ni da pomisli, zna koje su stvari primerene njenim godinama, a za koje mora još puno da ručka i spava da bi što pre porasla.

Elem, sve ovo ja napisah sada iz prostog razloga što u zadnjih sedam dana videh samo jedan bračni par koji svojim curicama (od četiri, šest i sedam godina) detaljno objašnjava kako da same uđu u prodavnicu, a minimum pet, šest roditelja koji svoju decu uopšte ne slušaju već prete i kažnjavaju ih, te deca uplakana za njima koračaju.

O autoru:

Sarin tata Laki

Kada mi kažu da sam ja Tata godine, odgovorim sa: ja sam tata svakog dana.

Lazar, samohrani tata, borac, iskren, pomalo buntovnik, bez dlake na jeziku, autor bloga Sarintatalaki.rs

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama