Merijen E. Vilijams, vođa Programa za mentalno zdravlje u ranom detinjstvu i klinički psiholog u Dečjoj bolnici u Los Anđelesu objavila je zanimljiv članak o tome kako pomoći mališanima da prevaziđu stresne situacije u kojima su se našli.

Ona navodi da, sa svojim kolegama, godišnje brine o psihičkom zdravlju četiri stotine beba, dece ranog uzrasta i predškolaca, a da se najveći akcenat stavlja na to kako se izboriti s događajima koji bi mogli izazvati traumu kod mališana.

Kao primer, dr Vilijams navodi dva hipotetička događaja: nesreću kojoj je prisustvovala mala Karla i odsustvo oca male Hejli.

Naime, dok se osmomesečna Karla igrala u parku, neposredno pored se dogodila saobraćajna nesreća. Ljudi su vikali, čule su se sirene, bilo je krvi i suza, a Karlina majka ju je podigla i otišla s mesta događaja. Druga priča odnosi se na jedanaestomesečnu Hejli, čiji je otac dobio posao u drugom gradu, zbog čega je bio odsutan tri meseca. Hejli je bila izuzetno vezana za svog oca, zbog čega joj to teško pada – neprestano ga traži, plače i nedostaje joj da je on uspavljuje i sprema joj doručak.

"Bebe i deca ranog uzrasta se suočavaju sa stresnim događajima svakodnevno, baš kao i odrasli. Mnogi veruju da ljudi na decu mlađu od tri godine potencijalno traumatične situacije neće uticati jer ih se ’neće sećati’", piše dr Vilijams. "Međutim, istraživanjima razvoja mozga smo ustanovili da toksični stres (nepovoljna iskustva proživljavana tokom dužeg vremenskog razdoblja, prim. aut.) utiču i na bebe."

Stres kod ovako male dece, objašnjava ona, mogu izazvati i glasni povici ili majčin plač. Deca često ne izražavaju šta osećaju, ali njihovo srce ubrzano kuca i to je glavna manifestacija stanja koje proživljavaju.

Dr Merijen Vilijams navodi sledeće strategije kao moguće rešenje:

  • Budite blizu deteta i dozvolite mu da ono bude blizu vas kako bi se osetilo bezbedno.
  • Na jednostavan način objasnite ono što se dogodilo – to uverava iako dete možda ne razume reči.

Kako bi ilustrovala kako to izgleda u praksi, ona objašnjava:

"Karlina mama je mogla reći: ‘To je bila strašna saobraćajna nesreća, ali smo sada dobro. Doktori brinu o ljudima koji su povređeni’. Hejlina mama je mogla reći: ‘Obema nam nedostaje tata. Ali on misli na nas. Vratiće se čim završi s poslom. Hajde da zajedno gledamo njegove fotografije’."

Takođe, ona dodaje da bi, naravno, trebalo izbegavati da pred decom vodimo razgovore o stresnim događajima jer će primetiti zabrinutost u majčinom ili očevom glasu.

"Upamtite, ako dete ima napade besa, udara, ‘kenjka’ ili se ponaša na neki drugi sličan način, ono reaguje na stres ili pokušava nešto da vam saopšti. Pokušajte da mu pomognete da verbalizuje svoje probleme, ali postavite granice”, savetuje ona.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama