Vaspitanje dece je najveća umetnost. U ovoj, kao i svim ostalim umetnostima, potrebni su talenat, rad i neizmerno mnogo ljubavi.

Šta je to stvaralačko vaspitanje i kako ga primeniti otkriva nam Milica Novković, autor "Porodičnog bukvara" koji objašnjava novi koncept vaspitanja- vaspitanje bez kazne i bez nagrade.

- Za vaspitanje, kao umetnost odgoja deteta, sposoban je svaki roditelj, svaki čovek koji se profesionalno bavi detetom. Jer, svi mi donosimo na svet nagon za vaspitanjem, nosimo klicu vaspitačkog talenta i klicu Ljubavi prema potomstvu. Kada je vas-pitanj umetnost, onda je to istinsko "pitanje", hranjenje deteta Ljubavlju. Takvo "vas-pitanje" treba da donosi radost i vaspitaču i vaspitaniku, radost i lakoću življenja, uvek  začinjenu Ljubavlju i Dobrotom.

Iako nam je sve dato, retko koji roditelj postaje umetnik vaspitanja Uzrok muka svih roditelja je vekovna zabluda da dete i svo njegovo unutrašnje blago treba dresirati spoljasvojih čeda. Suočimo li se sa vaspitanjem kroz vekove, a posebno sa današnjim vaspitanjem, možemo ustanoviti da je sve išlo, i ide dalje, mučno i teško. Mnogo rada, mnogo truda, a rezultatima nezadovoljni: deca, roditelji, porodica i društvo.

Zašto odgajanje nije lako, zašto činimo toliko grešaka zbog kojih ispaštamo svi, zašto je u svetu sve manje kreativnih i dobrih ljudi? Uzroci muka svih roditelja, a posebno savremenih, jesu prepreke koje ne dozvoljavaju da se razviju klice Ljubavi, Dobrote, sveukupni talenti, potencijal donet rođenjem. Uzrok je vekovna zabluda da dete i svo njegovo unutrašnje blago treba dresirati spolja (štapom ili šargarepom).

Postoji li recept za vaspitanje dece?

- Za roditelja koji nema toliko čvrstu, okoštalu autoritarnu svest, recept je već dat u prethodnom tekstu: ne dresirajte unutrašnje blago svog deteta autoritarno a ukoliko spoljašnjim pokušavate da motivišete unutrašnje, vi ste u autoritarnom vaspitanju. Spolja svu unutrašnju lepotu krivimo jer ne znamo da štapom i šargarepom ne budimo Ljubav, kojom dete treba da obavi bilo koji posao. Naprotiv, gde je batina - tu je strah, gde je strah - Ljubav ne niče. Gde je "šargarepa" - tu je interes, gde je interes - Ljubav ne cveta.

Savremeni roditelj je rastao u tradicionalnoj porodici. Znao je za pravila, za red. Milom (lepom rečju) ili silom (batinom, verbalnom kaznom), dete je poštovalo zadato. Nije bilo lako. Bilo je patnje, mnogo toga se nije razvilo. Klica ljubavi se nije razgranala u ogromno drvo, iako su tradicionalni roditelji koristili dva od mogućih pet spoljašnjih vaspitnih modela.

1. Savremeni roditelj je žrtva "plišanog" vaspitanja koje mu je nametnuo razvijeni svet, a nekritički ga prihvatili i uporno naturaju roditelju - stručnjaci koji se bave teorijom vaspitanja. I oni su naivno poverovali da će zakonom ukinuta batina doneti lakoću vaspitanja, i da će Ljubav između deteta i roditelja poteći mlazom. Da će deca učiti, raditi, jesti, sakupljati igračke, igrati se sa bratom, sestrom, decom… s ljubavlju.

2. Nažalost, nagrađivanje deteta za svaki načinjen korak je umetnulo interes između deteta i rada. Savremeno, uslovljavano dete, brzo izraste u pohlepnog malog čoveka, a gde je pohlepa - nema stvaralaštvaSavremeno, uslovljavano dete, brzo izraste u pohlepnog malog čoveka, a gde je pohlepa - nema stvaralaštva, nema Ljubavi i Dobrote. Zabranili su nam batinu, hvala Bogu, jer nam ona više ne treba. Ljubav prema radu i životu se ne razvija ukoliko se dete tuče. Dobićete poslušnost iz straha, a poslušanje iz Ljubavi ne. Umesto klasične kazne, ponudiše modernu kaznu koja stvara gnevno dete, koje počinje da mrzi roditelja i svaki rad.

3. Zašto? "Ja sam pohlepan i ne trpim da me kažnjavaš oduzimanjem baš onog čime si mislio da me nagradiš i nahraniš moju potrošačku svest", misli savremeni mali car. "Ti si dužan da mi kupuješ sve što poželi moja pohlepa, a obaveze koje mi naturaš su mi mrske", misli u sebi savremeno dete. A kada ovim prepoznatljivim modelima dodate prezaštićivanje od rada ("Neka sine, mama će") i od reda ("Mali je, naučiće da kaže - Dobar dan, da ne vređa babu, učiteljicu…") - nepogrešivo se zna vaspitni rezultat: lenjo, nevaspitano dete vlada našim životima. Od stvaralaštva, tu neće biti ni S, uprkos brojnim talentima koje podariste svome čedu.

4. Četvrti plišani nakazni model vaspitanja je verbalizam, kojim roditelj tera dete u ogromnu tugu - tražeći lepim, blagim rečima da dete ne bude pohlepno, lenjo, nevaspitano, da ne bude nasilno, jer: "To nije lepo" - zaključuje roditelj, a da mu istovremeno ne pada na pamet da ukloni "plišane" modele u vaspitanju.

5. Kada smo stvorili lenjo, pohlepno, gnevno, pretužno dete, kada smo zaustavili rast Ljubavi, Dobrote, stvaralaštva… kao sposobnosti da dete Ljubavlju iskaže svoj unutrašnji potencijal, unutrašnju lepotu: mi - roditelji, mi - bake i deke postajemo očajni, jer nam mališani okreću leđa. Okreću se ekranu, sa kojeg virtuelna vaspitačica bljuje nasilje, seks, reklame… zadajući poslednji udarac stvaralaštvu, samoostvarenju talenata kroz Ljubav. Dete se pretvara u imitatora najgorih sadržaja, a stvaralaštvo - kako kaže Vujaklija je "tvorenje", od reči "tvorac". Tvorac tvori s Ljubavlju, nikada ne imitira.

Da li je moguće da vam se moj recept za lako, radosno vaspitanje čini teškim? Ukinite hrabro pet "plišanih" modela vaspitanja, i eto vas na putu Ljubavi i Stvaralaštva.