5. Poneka "ćuška" ne može da škodi

"Ćuška" ne može da škodi samo ukoliko je ona trenutni, jedini način koji imate na raspolaganju (nemate vremena za objašnjenje) kojim dete sprečavate da se povredi. Na primer: pretrčavanje ulice, i sve one kućne opasnosti "sec, pec, rez…". Svaka druga ćuška, isto kao batine, šamar, ili slično - može samo da škodi.

6. Ja bijem samo kada dete zasluži!

Roditelji određuju kriterijume koja su dečja ponašanja "zaslužila" batine, a koja ne. Zaborave da je srazmera između odraslog čoveka i malog deteta kao između vas, odrasle osobe prosečne visine, i džina visokog četiri metra i teškog 400 kilograma. Dakle, kada vi udarate svoje dete, to je kao da se pojavi taj džin i počne da udara vas. Toliko je to nepravedno i nesrazmerno, toliko je vaša moć i snaga veća od detetove. Razmislite: koji je to vaš postupak tako strašan da biste zaslužili da vas udara neko toliko snažniji i moćniji od vas?

7. To što ponekad udarim dete, ne znači da će ono sutra udarati svoju decu!

Nasilje se rađa nasiljem. Ukoliko pošaljete poruku da je nasilje prihvatljivo jer ga vi koristite, dete će prihvatiti takav način ponašanja i prekopirati ga kao svoj model ponašanja. Druga strana mogućeg ishoda este da sutra ostane žrtva, kao što je i danas. Odnosno: u mnogim slučajevima, deca koja trpe nasilje u detinjstvu, emotivno se vezuju upravo za onog roditelja koji ih kažnjava, i tako nauče da brane nasilničko ponašanje. Kada postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja, i «pronađu» nekog drugog nasilnika. Grubo generalizovano rečeno: ukoliko udarate, bijete, šamarate… svoje dete, njegove najveće šanse su da u budućnosti ili i samo postane nasilno, ili zauvek ostane (nečija) žrtva.