Savetnica za roditelje Kristina Perez podelila je jedno svoje iskustvo kako bi najlakše opisala tri jednostavna načina koja pomažu razvoju emocionalne inteligencije kod dece. 

'Nešto zanimljivo se desilo prošle subote. Sedela sam u svojoj kancelariji i obavljala neke zadatke, kada sam primetila da moja ćerka viri kroz odškrinuta vrata.

"Šta to radiš mama?", upitala je.

"Radim ljubavi", odgovorila sam.

"Ali trebaš mi sada", skoro pa je naredila.

"Uskoro ću doći da ručamo zajedno, do tada pitaj baku da ti da bojice".

Ona je snažno odgurnula vrata od kacelarije i povikala: "Ne mama! Meni ti trebaš sada!"

Prestala sam da radim i posvetila joj pažnju.

Njeno telo je bilo izrazito napeto, lice je počelo da crveni a u očima se videlo da je nešto hitno u pitanju.

Moja ćerka ima četiri godine a mene konstantno oduševljava njen vokabular pogotovu to što engleski govori tek dve godine.

Mi odasli se služimo jezikom već dosta dugo a opet nismo u stanju da izrazimo sopstvene potrebe. Svima nama je u nekim trenucima teško da pronađemo reč koja najbolje opisuje to kako se osećamo.

Razumem je. Poprilično je frustrirajuće kada imaš potrebe a još uvek ne umeš na pravi način da ih izraziš a pogotovu kada si četvorogodišnjak.

Zato sam joj rekla: "Dođi kod mene da se ušuškamo".

Krenula je ka meni a onda jako udarila moju veliku loptu za vežbanje koja se dokotrljala do mojih nogu i počela je da viče: "Neee, ja želim da mi pomogneš oko ove lopte".

Niam skroz bila sigurna šta želi od mene, ali sam znala da to nema nikakve veze sa loptom.

Kada sam je pitala da mi pojasni šta želi sa loptom, postpno je izgubila kontrolu, počela je udara loptu i da vrišti: "Ja samo želim da mi pomogneš! Ja samo želim da mi pomogneš!".

Počela je da plače i bacila se na pod. Iznova i iznova je ponavljala ovu rečenicu dok je udarala u tepih.

Pokušala sam da se smirim, udahnula duboko i rekla joj: "Znam da si sada jako uznemirena i da ti prija da udaraš pod. Izbaci sav bes iz sebe i biće ti bolje, ja sam tu za tebe ako osetiš potrebu da te zagrlim".

Nisam pokušava apsolutno ništa.

Nisam pokušala da je odvratim od toga što radi.

Nisam joj pričala da prestane.

Nisam je odbacivala.

Bila sam jednostavno tu za nju.

Sedela sam i posmatrala je, nekoliko puta sam samo ustala da sklonim predmete kojima bi eventulano mogla da se povredi i vratila bih se da sedim.

"Tu sam za tebe dušice, gledam te", ponavljala sam.



Napad je ukupno trajo oko 6 minuta.

Za moju majku koja je bila u drugoj prostoriji učinilo se kao sat vrmena. Nekoliko puta je pokušavala da uđe i pokuša da je smiri ali sam joj ja pokazala rukom da je sve u redu.

Kada sam primetila sa se moja ćerka polako smiruje i da prestaje da plače, pozvala sam je da dođe da je zagrlim. Odmah je došla i popela se u krilo, obavila ruke oko mog vrata i sakrila glavu u moju majcu.

"Mnogo te volim", rekla sam joj dok sam joj sređivala raščupanu kosu.

"I ja tebe volim mama", zagrlila me je još jače.

Sedela sam još par minuta tako i češkala je po leđima. Kada je podigla glavu i pogledala me, poljubila sam je u obraze i nasmešila sam se.

"Želim da idem da se igram sa mojim lutkama sada", rekla je.

"Važi ljubavi, vidimo se na ručku", rekla sam.

Iskočila je iz krila, uputila mi široki osmeh i rekla: "Završi posao mama, pa se vidimo na ručku".

Kada je otišla, pogledala sam na sat, celokupan događaj od kada je ušla na vrata pa do sada, trajao je oko 17 minuta.

Za samo 17 minuta ja sam njoj pokazala kako da izražava emocije na tri jednostavna načina koja pomažu razvoju emocionalne inteligencije.

1. Bez obzira koju emociju pokazuje, da li je besna ili plače, ja je volim podjednako. Moja ljubav je bezuslovna.

2. Bez obzira koliko napad dugo trajao ili koliko jak bio, ja ostajem smirena. Ja sam tu za nju, čvrsta, smirena, uvažavam njena osećanja i nudim joj utehu ako joj je potrebna.

3. Pokazala sam joj da je ok pokazati emocije. Tugu, bes i frustraciju je normalno osećati. Tako što nisam pokušavala da je sprečim da pokaže kako se oseća bila je u prilici da u potpunosti prođe kroz emotivni doživljaj. Ovo iskusvo će joj pomoći da u budućnosti dobro upravlja ovim sažnim emocijama kad ih bolje uopozna na ovaj način.

Emocionalna i socijalna inteligencija se razvija i raste kroz interakciju sa drugima. Pogotovu pomoću iskustava koje dete ima sa rodteljima i značajnjim drugim ljudima iz okruženja.

Kada detetu koje preživljava bes, tugu ili strah ponudimo empatiju i pomognemo mu da se izbori sa negativnim emocijama mi kod njega stvaramo osećaj sigurnosti i poveranja koji deca sa sobom nose kroz ceo život.

Iako ovakve emocije traže empatiju, nisu sve emocije i svako ponašanje prihvatljivi. Ako dete pokušava da vas udari možete mu reći: "Neću ti dozvoliti da me povrediš, ako imaš potrebu da udariš nešto probaj sa jastukom".

Bitno je podržite dete i da učestvujete u ispoljavanju njihovih emocija.'

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama