Dr Ranko Rajović iz Novog Sada autor je NTC programa za edukaciju roditelja i učitelja koji se sprovodi u osamnaest zemalja Evrope i jedan je od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

Povezujući znanja medicine i pedagogije, stvorio je program koji razvija kognitivne sposobnosti dece, vrlo je dobro i detaljno razrađen, primenjiv u porodici, predškolskim ustanovama i u razrednoj nastavi osnovne škole. Dr Rajović, i sam otac četvoro dece, često predaje u Hrvatskoj, u Zagrebu na Učiteljskom fakultetu, i u Rijeci gde studenti već rade i diplomske radove iz NTC programa. 

Koje su osnove NTC programa koji ste osmislili, možete li pojasniti koje vrednosti ih uči i koje novosti donosi u vaspitanje deteta?

- Osnovna postavka NTC programa zapravo je primena medicine u pedagogiji. Pre deset godina počeo sam da primenjujem neurološka otkrića u praktičnom radu sa decom, i dan-danas me zapanjuje da evropske države u svojim ministarstvima obrazovanja nemaju neurologe. Krenuo sam da radim sa darovitom decom, ali primetio sam da pristup odgovara svima, tako da danas NTC primenjujemo i na deci sa smetnjama u razvoju i ostvarujemo dobre rezultate.

Izdvojio bih dve ključne stvari: prva je razvoj mozga i inteligencije, a druga razvoj sposobnosti za učenje. Na ta dva dela sam i podelio program. Okruženje se menja, zato ne mogu da se primenjuju isti principi vaspitanja i igre koje su se npr. koristili pre trideset godina. Moramo da radimo i na edukaciji roditelja...

Ono čime se bavi prvi deo programa je važnost kretanja - da deca neometano skaču u barice, da se vrte, penju po drveću, hodaju po ivicama... Čini se da su današnja deca prezaštićena, da im roditelji iz straha da se ne povrede ne dozvoljavaju ove najosnovnije potrebe.

- Upravo tako, sve navedeno su fiziološke potrebe deteta. Njegov mozak ga tera da sve proba i tako ga priprema za život. Ako ne damo detetu da ide uzbrdo i nizbrdo, skače, da se penje i spušta, da hoda po kosinama, mi sprečavamo razvoj važnih delova mozga i njegove regije neće se dobro povezati.

Postoji jedan biološki zakon. Živa bića koja se ne kreću su biljke, koje nemaju neurone. Sva ostala živa bića koja se kreću imaju neurone i kompleksni nervni sastav. To dokazuje da smo stvoreni za kretanje. Mozak se razvija u pokretu, i to najviše od druge do pete godine. Zato je tada ključno da se dete kreće, a ne da sedi u kolicima i da ga roditelji guraju. Ne mislim pritom samo na hodanje nego na sve kompleksne pokrete, trčanje, prevrtanje, skakanje, penjanje, provlačenje - to je posao deteta.

Kad smo već kod grešaka, koje ste greške najčešće primetili da roditelji prave?

- Svrstavam ih u tri različite kategorije: prezaštićivanje je prvo, to smo malopre spomenuli, kada ne dopuštamo deci da se kreću kako se ne bi povredili.

Pod drugo ulaze sva ona delovanja koja roditelji rade da bi sebi i njemu "olakšali". Na primer, voze dete u kolicima do njegove četvrte godine, daju mu meku miksanu hranu jer je dete brže pojede. Zadržaću se na mekoj hrani jer taj je problem vrlo prisutan. Kad dete dobije prva dva zuba, pomalo treba početi da se uvodi tvrda hrana. Kad sa osamnaest meseci izrastu svi zubi, formiran je zagriz. Dete u tom dobu već mora u potpunosti da konzumira čvrstu hranu. Znaju da mi kažu: 'Ali moje dete ne želi da jede takvu hranu'. Moj savet tada je da mu uopšte ne date taj obrok, neka pričeka sledeći. Ako ovde popustite, ne pomažete mu već štetite.

Evo koje su posledice: Mekana hrana ne može da aktivira jezik kako treba, što je važno za razvoj govora. Deca koja ne jedu tvrdu hranu ne razvijaju pravilno mišiće na obrazima i zbog toga im je teško da izgovaraju glasove P i B. Uz to, čvrsta hrana čisti zube, a mekana ne može, pa se stvara više karijesa. Kažu mi roditelji: "Pa šta ima veze, to su mlečni zubi". Ali, kada izvadimo detetu jedan mlečni zub, hrana automatski ide na stranu gde ima više zuba jer je tamo zagriz jači. Jaki mišići tu više rade nego na drugoj strani. Zbog toga može da se javi estetski problem asimetrije lica. Ako ti jaki mišići na licu povuku i vratne mišiće za sobom, dolazi čak do poremećaja držanja tela.

I još, rešavanje problema dosade umesto deteta je treći problem koji želim da naglasim. Roditelji samo treba da se sete sebe kada su bili maleni, odnosno onoga šta su radili kada su osetili dosadu. Išli su sami da traže društvo, vozili se biciklom i izmišljali nove igre. Danas dete kad mu je dosadno uzima tablet, mobilni ili daljinski upravljač i pritiskom na dugme ulazi u virtualni svet u kom u trenu prestaje da oseća dosadu. To znači da smo dete prepustili ljudima sa TV-a i videoigricama da mu kreiraju unutrašnji svet. Dosada je neugodno stanje, ali nam je potrebna da mislimo i budemo kreativni. Pre smo sami sebi rešavali taj problem dosade. I dete samo mora da ga nauči, inače će sa godinama postati frustrirano, i sve će mu trebati odmah i sad. Sve je više takve dece.

U drugoj fazi, kod kognitivnog razvoja u dece, u svom programu koristite zagonetke. Možete li da nam pojasnite razloge ove metode i navesti primere?

- U drugom delu programa učimo ih da povezuju informacije i razvijaju inteligenciju. Učimo ih da misle. Imam jedan slikoviti primer. Godinama već održavamo NTC kampove na kojima učestvuju deca od četiri do dvanaest godina. Imao sam grupu dece od četiri do pet godina i njima postavio jednostavno pitanje.

"Ispred čega u stanu svaki dan stoje mama i tata i gledaju u to? Obično se nalazi na zidu. Obično više mama nego tata".

Dečji odgovori bili su: TV, tapeta na zidu, slika, prozor...

Tek kad sam rekao da roditelji obično gledaju u to ujutro pre posla, rekli su tačan odgovor - ogledalo.

To je jako interesantno, zašto dete koje zna za ogledalo ne zna da odgovori na ovo jednostavno pitanje? Zato što ih niko nije naučio da misle!

Od deset današnjih najtraženijih zanimanja u svetu, njih sedam ili osam nije postojalo pre desetak godina. To znači da moramo pripremiti decu za poslove koji još uopšte ne postoje. To je funkcija škole i obrazovanja, vrtića i roditelja. Zanimanja poput daktilografa ili radnika na pokretnoj traci nestaju, njih će zameniti roboti i kompjuteri. Čitava Evropa je zbog lošeg obrazovnog sistema u problemu, stagnira, jedini ko napreduje je Istočna Azija, jer oni uče decu da misle i povezuju informacije, a to se vidi po PISA testovima koji mere funkcionalno znanje.

Dakle, vi svesno radite na toj školi budućnosti?

- Sećam se kad smo počeli s predavanjima pre deset godina u Ljubljani, jedna kolegica koja se tamo našla, inače profesorka psihologije učenja, pitala me je: "Kakvo je ovo učenje kad se deca stalno smeju?"

Odgovorio sam: "Pa ako mene pitaš, to je najbolje učenje. Oni misle da se igraju, a zapravo su naučili sve što smo prošli na času".

Da, to je koncept škole budućnosti, da deca misle, da se smeju i da usput nauče to što smo radili. Mogao sam da im držim  lekciju, izbacujem informacije, tražim od njih da ih zapamte i sledeći put da im dam test, ali tako se ne uči.

Koliko vaš program pomaže deci da budu srećna bića i kao odrasli ljudi?

- Nisam psiholog, ali mogu da kažem nešto o tome jer celu jednu deceniju pratimo decu. Učimo ih da misle i da povezuju informacije, da lakše nauče gradivo u školi, da ga bolje upamte. Kolege psiholozi su istražili – deca kroz NTC dobiju samopouzdanje, a ono je ključan faktor za budući, srećniji život.

Kad dete ima samopouzdanje u školi je srećnije, opuštenije i nema strah od odgovaranja. Ne poznaje stres pred kontrolni ispit. Lako pokazuje svoje znanje jer ga je dobilo kroz igru. Učenje je igra!

Da li tu ustvari leži greška evropskih obrazovnih sistema?

- Reproduktivno učenje je osnovna greška naših obrazovnih sistema. Predajem od Norveške pa sve do Grčke i svi koriste reproduktivno učenje. Neki ga pomalo smanjuju, neki su izbacili klasično ocenjivanje, učenje pesmica napamet i slično. S time se slažem, jer kao što sam već napomenuo, učenje napamet izaziva stres.

Uzmimo za primer stih iz jedne pesme koji glasi: 'Mene moja duša boli'. Zamislite sada tu čitavu apstraktnu pesmu koja se sastoji od dvadesetak sličnih stihova. Ja od dece tražim da stih nacrtaju jer tada će ga bolje zapamtiti. Slika se pamti petsto puta bolje nego tekst, a crtajući ga, deca će naučiti da obrade informaciju.

Vraćamo se na početak razgovora - izumiru zanimanja u kojima ne treba da se misli. Naš posao je da pripremimo decu za budućnost.

U kakvoj su vezi slon i broj 14?

Na predavanju postavim zagonetku deci, a ona se sastoji samo od pojma "slon" i broja četrnaest. Niko baš na prvu ne zna kako su ta dva pojma povezana, a moraju da ih dovedu u logičnu vezu. Tada kreću njihovi odgovori: "Pa možda slon živi četrnaest godina, možda je mladunče toliko kilograma teško, možda su surla ili kljove četrnaest metara duge..."

Nakon svakog odgovora, niko ih ne osuđuje, mogu da kažu šta god žele, slobodno otvaraju raspravu, svi se javljaju, bez straha. Nije meni najvažniji odgovor već put do njega. Da deca na tom putu povezuju informacije, slušaju druge, da daju svoj zaključak, ideju koja čak i nije moguća.

Pre četrdeset godina, kada bi učenik učitelju rekao da su slonove kljove duge četrnaest metara, dobio bi odgovor: "Kakva je to glupost, to nije tačno, ustani, to zaslužuje negativnu ocenu". Dete se nakon toga od straha neće javljati. Upravo toga se treba osloboditi.

I da, rešenje je - u surlu stane četrnaest litara vode, rekao je dr Rajović.

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama