Dečji neurolog Jevgenij Komarovski iz Harkova je u pet godina istraživanja naišao na mnogo slučajeva dece koji do svoje treće godine još nisu progovorila. Zašto je to tako, naučno nije dokazao, ali je stvorio mišljenje na temelju viđenih iskustava. I kako ističe u članku, "nemojte ovo mišljenje pretvoriti u nauku, to su samo moja zapažanja, ali jedno sam primetio i čini se da su se kockice polako počele slagati." 

"Odavno već nameravam da podelim s vama svoja zapažanja o mogućim posledicama intenzivnog korišćenja u najranijem uzrastu raznih uređaja s ekranima: televizora, kompjutera, tableta, smartfona.

Odmah da se ogradim i kažem da ovde iznosim samo svoja zapažanja na osnovu iskustva. Može se to razumeti kao zastrašivanje iz neznanja - i to sam imao prilike da čujem. Ipak, čini mi se da se sve uklapa i polako dolazi na svoje mesto...

Posao mi nalaže da se svakodnevno susrećem sa decom sa manjim ili većim smetnjama u razvoju. Već pet godina se po pravilu susrećem sa istim problemom - decom koja u proseku sa tri godine praktično ne govore. Ponašanje te dece slično je ponašanju dece s autizmom. Zajedničko im je to što su im, kada su imala oko godinu dana, dati smartfoni odnosno tableti.

Ta deca praktično sve slobodno vreme provode s tim uređajima, bukvalno žive u njima. Od toga strada facijalna ekspresija (mimika lica), usmeravanje pogleda (kontakt očima), i emotivna sfera. Pokušaj da od deteta uzmete uređaj, kod njega izaziva krajnje negodovanje i agresiju. Govor se po pravilu nije razvio ili je rudimentaran.

Komunikacija s okolinom, s realnim svetom očigledno je loša... Znajući koliko je lako pomešati uzrok i posledicu, ne isključujem da su neka od te dece načelno autistična, a da je preokupacija gedžetima jednostavno jedna od varijanti stereotipnog ponašanja... Ipak, sledi jedna od kratkih priča.

Devojčica, jedna godina i tri meseca, živi u Njujorku. Pažnju je privuklo to što se ne odaziva i ne reaguje na verbalne zahteve. Nema razvijenu adekvatnu mimiku i gestikulaciju. Nekoliko meseci ranije nije bilo tako loše. Dete je tapšalo, mahalo pa-pa. Specijalisti su posumnjali na poremećaj iz autističnog spektra...

Dobio sam veliki broj video-snimaka s epizodama iz života deteta. Sve je počelo oko sedmog, osmog meseca kada je dete počelo da jede u stolici za hranjenje, ispred uključenog televizora. Idemo dalje: sa godinu dana, devojčica je praktično sve slobodno vreme provodila ispred nekakvog ekrana. Roditelji su poslušali moj savet i sve gedžete su sklonili od deteta. Očekivano, prvih dana primetili su kod devojčice razdražljivost, histeričnost i agresivnost, bilo ju je teško nahraniti.

Ali... Vratili su se kontakt očima i pokazivanje rukom! Krenuli su na terapiju. Razumem kolebljivost i subjektivnost procene date na daljinu... Ali, svejedno ne prestajem da se pitam: da li je moguće da se u "spektru" naiđe na situacije s mehanizmom koji bi se mogao okarakterisati kao "pseudoautizam"? (Nisam siguran da je termin ispravan, naišao sam na njega kod Čarlsa Njokiktjiena…)"

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama