Posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dete od četiri godine. Jure za njima sa šerpicama po parku i hrane ih u trku, jer "on samo tako hoće da jede". Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne bre, piše izričita mama

Da li se sećate vremena kada su stariji bili autoritet? Ja se sećam vrlo dobro. Volela sam te čvrsto utemeljene granice.

Bio je dovoljan ćaletov prekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče i da se ne priča punih usta. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim 'Dobar dan', urađenim domaćim i urednom školskom keceljom.

Roditelji su bili red i zakon. Babe i dede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem. Ako nisi dobar u školi, prosto si nagrabusio, nema tu šta dalje da se priča. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan ako ne dobiješ papučom po guzi odmah posle roditeljskog. Reč roditelja je poslednja.

Ako posle izgovoriš makar: 'Dobro', sledi upozorenje: Ako li te ja opandrčim ima da zujiš tri dana, jes’ čuo? Moja je zadnja. I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se da rizikuješ da fasuješ kaznu, ide vikend. Najgore što može da ti se desi je da ceo vikend trebiš sa babom pirinač. Mnogo pirinča. Ili da čistiš klice sa dvesta kila proklijalih krompira u podrumu.

Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš boraniju za ručak? Ješćeš je za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te ta ista boranija za doručak. Onda skapiraš koliko je to ogavno, pa je pojedeš za ručak kad ti je posluže.

Šta ima slatko? Ima jabuke. Nešto slađe? Ima jaje sa šećerom ili narendaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam… Ima još pet dana do penzije, tada će biti sladoleda. Nagrade za odličan uspeh u školi i opšte dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspeh od ćaleta i keve sam dobijala nešto posebno. Pamtim prvi vokmen. I učila sam za taj vokmen dan i noć, pisala referate, popravljala ocene samo da u hodu mogu da slušam Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspeh.

Starke su bile najbolje što si mogao u to vreme da poseduješ od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, u suprotnom dobiješ neke patike na čičak iz Borovo prodavnice i vozi, dok se ne pocepaju to ti je što ti je.