Prvi strah se javlja već u prvim mesecima života, i to je strah odvajanja od roditelja. Oko šestog meseca života, dete može imati izražen strah ne samo od nepoznatih osoba, već od svih onih koji nisu deo njegovog najbližeg okruženja, što ponekad obuhvata i bake i deke, ako ih ne viđa svakodnevno, ali i mnoge druge koje vi ne doživljavate kao nepoznate.

Najčešći strahovi u predškolskom periodu

Strah od mraka.

Dete ne želi da ostane samo u mračnoj sobi, insistira da svetlo bude uvek upaljeno.

Savet: Vežbajte prevazilaženje ovog straha čestim razgovorima i igrama u mraku (igre asocijacija, pogađanja i slično, tj. igre koje ne zahtevaju osvetljenje).

Strah od neke institucije (obdanište, škola).

Ovaj strah može imati uzrok u nečemu što je dete čulo i pogrešno razumelo, ili lično doživelo.

Savet: Razuverite ga predstavljajući mu pozitivne aspekte.

Strah od neke osobe (vaspitačice, učiteljice, druga iz odeljenja, rođaka...).

Savet: Iako su ovi strahovi brzi, kratki i prolazni, ako se zadrže u ponašanju deteta, razgovarajte sa osobom od koje se dete plaši.

Strah od lekara, zubara, injekcija...

Dete je ili imalo bolna iskustva i ne želi da ih ponovi, ili je iz vaših razgovora zaključilo da je to nešto "strašno". S obzirom da i mi kao odrasle osobe, imamo ove iste strahove, teško ćemo ih iskoreniti kod naše dece.

Savet: Pomaže ako kontrolišete ono što govorite u detetovom prisustvu, i naravno, ako ste što manje u kontaktu sa ovim profesijama.

Strah od veštica, babaroga, čarobnjaka...

Imaginarni likovi iz bajki i dečjih filmova nisu za dete manje strašni samo zato što vi, kao odrasle osobe, znate da oni ne postoje.

Savet: Ne govorite kako je smešno da se plaši onoga što ne postoji, i ne insistirajte da gleda filmove sa ovim likovima da bi se razuverilo (po principu: "klin se klinom izbija"). Tako njegov strah samo produbljujete.

Upravo su ovi raznovrsni strahovi najčešći uzroci dečjih košmara i noćnih mora. Uzroci mogu biti i nedovoljno prerađeni doživljaji iz svakodnevice deteta, reakcija na neku veliku promenu u ličnom okruženju ili reakcija na stres.


U uzrastu od sedam godina snovi mogu prerasti u veoma zastrašujuće i teške noćne more. Foto: Shutterstock

Noćne more

Dečji snovi u ranom predškolskom uzrastu su uglavnom posledica neprerađenih doživljaja iz svakodnevnog života. Međutim, kako dete odrasta i stiče sve više znanja i iskustava iz svoje okoline, tako se menja i sadržaj njegovih snova. Istovremeno, dobija i brojne informacije, utiske, slike, dileme, nejasnoće sa kojima ne uspeva samostalno da se izbori. U uzrastu od sedam godina snovi mogu prerasti u veoma zastrašujuće i teške noćne more.

Noćne more imaju uzroke u opterećujućim doživljajima ili situacijama u svakodnevnom životu deteta. Uobičajeni uzroci noćnih mora su različiti stresovi u porodici (razvod, česte svađe roditelja, selidbe, smrt neke bliske osobe...) i detetovog okruženja (iz obdaništa, na primer). Takođe, mogu biti povezani sa fizičkim promenama kod deteta, kao znak smanjenog imuniteta, početka bolesti (upale uha, rast novog zubića...).

Noćne more se obično javljaju u drugoj polovini noći. Kada se probudi, često uz vrisak, dete je potpuno svesno, sasvim budno, veoma uplašeno. Ponekad plače toliko snažno da jedva uspevate da razumete ono što pokušava da vam objasni. Nećete uspeti odmah, ali pokušajte sledećeg dana da porazgovarate o tome da li se seća šta je sanjalo. Pričanje o tome je jedan od načina prevazilaženja samog problema. Ali, u trenutku kada se probudi, daleko je važnije da dete čvrsto zagrlite. Telesni kontakt u ovakvim prilikama je neizmerno važan.

Noćni strahovi

Noćni strahovi su blaža forma noćnih mora. Uzrok je najčešće stres, ali može biti i nasledna sklonost. Dete ima teškoća da čvrsto zaspi, odnosno, da pređe iz faze plitkog u fazu dubokog sna. Javlja se uglavnom ubrzo pošto je zaspalo. Kada se probudi, vrišti i veoma je uznemireno. Nije potpuno svesno,  ponaša se nekontrolisano. Ponekad ne primećuje svoje okruženje, deluje kao da gleda kroz vas, i ne pokazuje znake da prepoznaje bilo šta iz svoje okoline. Iako može da ustane, hoda, i da bude fizički aktivno, dete zapravo, nije budno. Nemojte ga nasilno buditi, ako vam dopusti - zagrlite ga.

Ponekad, kao rezultat straha pojavljuju se tikovi i mucanje.


Tik je telesni odraz psihičkog problema. Foto: Shutterstock

Tikovi

Tikovi su nagli, iznenadni, nevoljni pokreti grupe mišića koji se javljaju nekontrolisano. Najrasprostranjeniji oblik tika i najčešći na uzrastu od četiri ili pet godina je žmirkanje, pravljenje grimasa ili trzanja glavom. Ipak, mogu se manifestovati i kao treptanje, namigivanje, izvijanje vrata, podizanje ramena, nakašljavanje, uzdisanje... itd. Ponekad predstavljaju i odbrambeni mehanizam ali mogu biti i navika imitiranja sličnih pojava kod odraslih. Takođe, ponekad se javljaju kao posledeca pojedinih preležanih bolesti. S obzirom da je tik telesni odraz psihičkog problema, potrebno je otkriti uzrok kako bi se nevoljni pokreti eliminisali. To je, istovremeno, i najteže, jer su strahovi, patnje, zbunjenost i druga emocionalna stanja uglavnom prikriveni. U nekim slučajevima tikovi se javljaju samo jednom, dok se kod drugih naizmenično gube i pojavljuju tokom više meseci.

Šta još treba da znate o tikovima?

-Kod tikova ne pomažu kazne, batine, ucene, preterana zabrinutost.

-Naječšći uzroci su preopterećenost deteta i neko emocionalno stanje. Zato pomaže da učvrstite vaše rituale, pronađete porodični ritam.

-Proniknite koje emocionalno raspoloženje prethodi tiku i kada se on javlja. Tada pokušajte da ga predupredite (skretanjem pažnje na nešto drugo), ili da eliminišete sadržaje koji su do njega doveli.

-Pokažite detetu kako izgleda drugo dete koje ima tikove ili probajte da mu pokažete u ogledalu kako to izgleda.

-Pomaže zaokupljenost sportom, hobijem, muzikom, društvom... ukoliko ne preterate.

Mucanje

Ponekad se, kao posledica straha, nesigurnosti ili pokušaja da se pokaže u najboljem svetlu, javlja i mucanje. Uz adekvatan pristup, vas kao roditelja a po potrebi i  odgovarajućeg stručnog lica (psiholog, logoped), ova pojava se brzo prevazilazi.

Najvažnija sugestija roditeljima prilikom detetovog mucanja jeste da promene način na koji slušaju i reaguju na svoje dete.

Kako možete da pomognete detetu koje muca?

-Slušajte ne samo šta već i kako nešto kaže.

-Dozvolite detetu da završi misao bez prekidanja.

-Ne požurujte ga, važno je da ima dovoljno vremena da odgovori.

-Kada završi rečenicu napravite pauzu od 2 - 3 sekunde pre nego što odgovorite, jer tako iz vašeg primera dete uči da sporije govori.

-Koristite jednostavan rečnik.

-Održavajte kontakt očima dok razgovarate.

-Izbegavajte dopunjavanje deteta, kao i završavanje rečenice umesto njega.

-Na detetovo pitanje odgovarajte polako i bez žurbe, upotrebljavajući neke od reči koje je ono upotrebilo. Na primer, dete kaže: "Ja vidim meddddu," a vi kažete: "Aha, vidiš medu, baš je sladak..."


Pokušajte da "opustite" porodičnu atmosferu, više se igrajte, manje vičite, manje se svađajte sa ukućanima. Foto: Shutterstock

Kako ćete se izboriti sa dečjim strahovima?

Ozbiljan pristup. Iako odrastanjem dete prolazi kroz brojne faze, nemojte njegove košmare i noćne more posmatrati kao jednu od njih. Svaki izraz vašeg razumevanja je dobrodošao ("Razumem da ti je teško, i ja sam se toga plašio kada sam bio tvojih godina..."). Najgore što možete da učinite jeste da kažete: "Glupo je da se toga plašiš, pa ti si već veliki dečak", i slično.

Informišite se o mogućim uzrocima. Uprkos vašem zalaganju, ne možete znati sve što dete čuje ili vidi i kako će se sve to na njega odraziti. Događaji koji su stresni za dete, vama uopšte ne moraju da izgledaju tako. Za dete uzrok zbunjenosti može da bude i nešto što je čulo pa pogrešno razumelo, nešto što je slučajno videlo, doživelo, nešto što ga je uplašilo, uznemirilo, zbunilo.

Rituali. Pre spavanja koristite rituale uspavljivanja, pričanje priča, zajedničke igre... Vaša poslednja rečenica pre nego napustite dečju sobu neka uvek bude ista, umirujuća i sasvimo lična (na primer: "Lepo spavaj, volim te najviše."), Utvrdite i vreme odlaska na spavanje i ostanite dosledni u njegovom sprovođenju. Red i disciplina učvršćuju dečje uverenje da u porodici vlada određena hijerarhija, što stvara osećanje sigurnosti.

Posvetite detetu svoje vreme. Pokušajte da razgovarate. Pitajte dete šta ga muči, da li je dobro, šta se dešava u vrtiću ili školi, kako je provelo popodne kod bake, da li ima svog najdražeg druga, hoće li možda da se igra nečega sa vama po njegovom izboru. Pokažite mu da za njega imate vremena i da na vas može računati.

Stručna pomoć. Iako je sigurno da imate najbolje namere, moguće je da nije u vašoj moći da pomognete detetu. Tada se obratite stručnom licu, dečjem psihologu ili pedagogu koji sigurno ima više iskustva u borbi sa dečjim problemima.

Porodična atmosfera. Pokušajte da "opustite" porodičnu atmosferu, više se igrajte, manje vičite, manje se svađajte sa ukućanima... Podsetite dete da ga volite, pokažite mu to kako neverbalno, zagrljajima i poljupcima, tako i otvorenim, direktnim izjavama.

Jelena Holcer, pedagog

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama