Za razliku od bihejvioralne škole, gde se vaspitanje dece bazira na sistemu nagrade i kazne, u novije vreme sve vise pristalica dobija razvojni pristup roditeljstvu, koji u središte stavlja dete i njegove primarne potrebe. O tome smo razgovarali sa autorom programa „Roditeljstvo 0-6“ i osnivačem Centra „Prirodno roditeljstvo“ iz Zagreba Tomislavom Kuljišem.

U skladu sa instinktima

Razvojni pristup je proistekao iz nekoliko naučnih disciplina kao što su razvojna i klinička psihologija, i psihoterapija, a poduprt je naučnim istraživanjima koja proučavaju rad neurona. Principi ovakvog roditeljstva su identični onima koji još uvek postoje u primitivnim društvima kakva su afrička plemena i u kojima se još uvek neguje instinktivan, prirodan pristup.

Kada se shvatilo da dosadašnji način vaspitanja često kvari međusobni odnos roditelja i deteta, narušavajući njihovu povezanost koja je osnovni preduslov zdravog razvoja, javila se ideja da je rešenje u tome da decu samo treba da volimo. No, tu često postoji nesrazmera između onoga što roditelji opisuju kao veliku ljubav prema deci i onoga kako to deca doživljavaju. Kad odrastu, ona često tvrde da im je mnogo toga nedostajalo i dosta toga zameraju svojim roditeljima.

Poverenje i bliskost

Gospodin Kuljiš objašnjava da je ključ uspešnog roditeljstva u tome da se s detetom izgradi kvalitetan odnos pun poverenja, tj. da se detetu pruži osećaj da je sigurno i zaštićeno, da ga nikada nećemo izneveriti i da ćemo ga voleti i biti uz njega ma koliko nestašno i neposlušno bilo. Povezanost je presudna
Kao što su za telo od primarnog značaja vitamini, minerali, protein i sve ono što gradi telo, tako su za detetov neurološki sastav od suštinskog značaja ona stanja koja mu omogućavaju da se pravilno razvija. Za dete su to stanja sigurnosti, poverenja, majčinog prisustva (ne samo fizički, već da mama aktivno komunicira s detetom dok provode vreme zajedno, da je psihički i emocionalno uz dete). Osnovna detetova potreba jeste da oseća povezanost – pre svega s mamom, a ona je moguća kada je roditelj izvor radosti za dete, a ne straha, što je čest slučaj. Zato je važno da je roditelj tu za dete i da mu, kad god mu je to potrebno, pruži utehu i razumevanje, da prihvata dete sa svim njegovim negativnim emocijama
Bliskost s roditeljem je za dete od suštinskog značaja za zdrav emotivni razvoj.

–    Za dete je važno da zna da šta god da kaže ili uradi, neće ugroziti odnos koji ima s roditeljem, da je bliskost s roditeljem nešto što ne treba da zasluži, već nešto što je neprikosnoveno i što je zaslužilo svojim rođenjem; da ćemo biti uz njega čak i kad jako pogreši, da ga nećemo odbaciti čak i kad se ne slažemo s njim, da ćemo uvek stati iza njega i podržati ga. Dete kojem je očuvano poverenje u roditelja samim tim je vrlo kooperativno, doprinosi očuvanju tog odnosa, normalno mu je da bude poslušno svojom voljom (osim oko druge godine kada je prirodno da stalno tera kontru), a ne zbog straha od kazne, i s njim je roditeljstvo puno lakše.

Značaj bliskosti majke i bebe

Postavljanje granica

Takav pristup ne znači da ćemo odobravati svako detetovo ponašanje i da ćemo mu povlađivati, već podrazumeva da duboko saosećamo s detetom i da prihvatamo emocije iz kojih izvire određeno ponašanje. Bihejvioralni pristup podrazumeva da modelujemo dete nagradama i kaznama, pohvalama ili kritikama, a razvojni pristup – da je detetovo ponašanje uslovljeno njegovim emocijama i instinktima nad kojima ono još nema moć, već se ponaša reaktivno (automatski).

–    Malo dete nema kapacitet da bira svoje reakcije kada mu se podigne određena emocija. Ono ne razume uzročno-posledične veze, jer se delovi mozga koji pružaju tu sposobnost tek razvijaju. Promenu u detetovom ponašanju možemo da postignemo ne tako što ćemo ga grditi, već tako što ćemo delovati na emocije koje to ponašanje pokreću. Ovaj pristup prati ponašanje kao simptom i posledicu aktiviranih emocija u detetu, zanima ga šta je podstaklo dete na takvo reaktivno ponašanje i nastoji da promeni uzroke takvog ponašanja.