Postoji nešto magično kada slušam priče ljudi koji su detinjstvo proveli na selu kod rođaka. Bilo da je to letnji raspust, ili godine provedene "zbog zdravlja", pa sve do ljudi koji su rođeni i odrasli na selu. Svi se slažu u jednom: to je bio njihov najlepši period u životu.

Kada pričaju o danima provedenim na selu, oni pričaju o pravom, živom dodiru prirode, koja se ulije u malu dušu za čitav život. Zašto je to tako?

Ako darujete detetu igračku konja, vrlo brzo ćete primetiti kako dete u igri oponaša pravog konja, i kako vrlo brzo pronalazi neki novi rečnik kojim se obraća igrački. Tako je sa bilo kojom igračkom životinje, tako je i sa igračkama koje su simboli prirode. To je samo nagon da se priroda doživi u svom živom obliku, i ništa više.

Boravak na selu = avantura

Postavlja se pitanje koliko danas deca u gradovima imaju priliku da svakodnevno doživljavaju taj istinski dodir sa prirodom, sa biljkama ili životinjama, a da to nije ZOO vrt, parkić, ili neki domaći ljubimac.

Sve to što dete u Dete na selu nauči šta i koliko priroda daje i koliko traži, ono nauči da se obraća prirodi kao svom drugaru u školi ili na ulicigradu ima priliku da vidi ili dodirne, davno je izgubilo svoje prave prirodne osobine. Možemo reći da je taj dodir samo puko markiranje pravog života u prirodi. Nažalost, televizija ili kompjuter su pojačali veštački osećaj da dete ima dodira sa prirodom. Tek odlazak u selo, ili boravak u prirodi na duže vreme, deci daje osećaj prave avanture.

Istinski dodir s prirodom

Neretko, na putu do mora, neko u kolima u kojima je udobno smeštena porodica, uzvikne: "Jao, vidi krava!". I uvek, iznova, uzvici oduševljenja kada se prolazi kroz neko selo, ili preko neke planine. Svi uzvikuju: "Vidi, krava!", ili: "Vidi, ovca!", i svi se dive planini, šumama, kanjonima... svemu što čini pravu, nepotrošenu prirodu. Kao da je krava nešto što se viđa jednom u životu.