Mnogi roditelji se susreću sa neprijatnim ispadima i agresivnim ponašanjem svoje dece. Isto tako mnogi od njih ne znaju kako da se ponašaju, a to dobrim delom zna i da bude razlog dečje agresije.

Deca u roditeljima moraju da vide oslonac, a kako će da se oslone na njih - ako mogu da im rade šta žele. Na roditeljima je da postavljaju granice i drže se onoga što kažu, da budu dobar uzor. Dopuštati deci da rade šta žele nikako nije dobro za njih, za izgradnju njihovog karaktera i dobrog temelja za budući život.

Da li se deca rađaju sa sklonosti ka agresivnom ponašanju ili agresiju ispoljavaju zbog okoline u kojoj žive?

"Agresivnost je deo života, ne samo u rperiodu detinjstva i adolescencije, već i kasnije. Postoje razne teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni agresivnost posmatraju kao odgovor na frustraciju, a drugi kao nešto sa čime se čovek rađa", objašnjava dečji psiholog mr spec. Žana Pavlović.

Mr Pavlović je pojasnila još neke stvari vezane za dečju agresiju - koji su mogući uzroci, kako se ponašati prema agresivnom detetu, odnosno kako mu pomoći. Ukazala je i na to koje metode vaspitanja pomažu, a koje ne. Objasnila je i zašto je autoagresija kod dece zapravo njihov vapaj za pomoć.

Koji su sve razlozi dječje agresije?

Agresivnost kod deteta uočavamo još u najranijem periodu. Ako dete odrasta u porodici gde je agresivno ponašanje članova porodice uobičajeno, a posebno ako su ti članovi agresivni prema njemu, i dete se ponaša agresivno. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se identifikuje sa 'agresorom' jer na taj način smanjuje svoj strah.

Fizički zlostavljana deca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.

Najčešći uzroci agresivnog ponašanja kod dece su temperament, hormoni (više testosterona - veća agresivnost), vaspitni stil roditelja, zlostavljanje, niži socijalni status, nasilje na TV-u (agresivni sadržaji - veća agresivnost), savremeni način života - stres, očekivanja, nesigurnost, lošija ishrana (rast adrenalina) i dr.

Da li je agresivnost specifična za dečake?

Od druge godine zapažaju se razlike u agresivnosti dečaka i devojčica. U  četvrtoj godini agresivno ponašanje se stabilizuje kao osobina ličnosti. I devojčice i dečaci mogu biti agresivni, ali se njihova agresivnost ispoljava na različit način. Veliku ulogu imaju specifičnosti u vaspitanju jer se na različite načine utiče na devojčice, odnosno na dečake.

Dečaci pokazuju upadljivije oblike agresije (fizički oblik) češće se potuku, brže i češće imitiraju agresivne prizore… Devojčice su verbalno agresivnije i daju prednost suptilnijim oblicima agresivnosti (prete, kritikuju) često se mešaju u igru ili razgovor. Agresija može da ima i oblik odbijanja ili otpora (neće pomoći, ili neće u nečemu da učestvuju).

Što je to autoagresija?

Agresija deteta usmerena prema sebi. Dete je iz nekog razloga uvereno da mora samo sebe da kažnjava, zbog svojih dela ili misli. Agresivnost koju oseća prema drugima, preusmerava na sebe. Ima dece koja su autoagresivna u stanjima velikog uzbuđenja. Upadljivo ponašanje ove vrste je zapravo detetov poziv u pomoć.

Kako pomoći agresivnom detetu?

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja kod deteta i ako je moguće, ukloniti ga. Ono što svako može da učini kada primeti da se dete agresivno ponaša je da postaviti granice do kojih u nekoj situaciji dete sme da ide. Većina agresivne dece nema osećaj za granice. Ako dete tuče drugu decu, odrasle ili životinje, uništava stvari, koristi proste izraze, pretnje, ucene, ako želi sebi da učini neko zlo, treba da se reaguje odmah jasno postavljajući granice.

Ovim postupcima šaljemo poruku detetu da nam je do njega stalo i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim ponašanjem može da dođe do nekog cilja. Kod manje dece možemo, osim zabrana, koristiti i diskretno skretanje pažnje na igru, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto.

Kod agresivne dece zapažamo niži nivo moralnog rasuđivanja, teškoće u prepoznavanju socijalnih znakova iz okoline (uvek se osećaju ugroženo), manje su empatična, nesigurna su, orjentisana na sebe i svoje potrebe, imaju niže samopoštovanje, teško održavaju pažnju.

Kako odrasli treba da reaguju na agresivno ponašanje?

Pokušajte da ne izgubite kontrolu. Sve dok su prepirke sitne, ostanite sa strane i pustite decu da to sama reše. Ako situacija preraste u sukob - morate da se umešate i razdvojite decu dok se ne smire. Agresivno ponašanje mora da se obuzda ili će rezultat biti dete koje odrasta u nasilnika ili trpi nasilje.

Svi postupci moraju da budu ne zastrašujući za dete i morate da imate jasnu strukturu i pravila (prepoznati znakove, delovati preventivno). Preventivne aktivnosti su prepoznavanje osećanja svojih i drugih i izražavanje osećaja. Treba biti dobar model i sarađivati sa vrtićem i školom.

Koje to strategije pomažu, a koje ne?

Strategije koje pomažu: upozorenja, tišina, time-out (mirna stolica), ponavljanje istog, ali na drugačiji način, 'popravljanje štete', opraštanje i planiranje (kod dece školskog uzrasta), humor.

Strategije koje ne pomažu: telesno kažnjavanje (batine), postiđivanje i ponižavanje, upoređivanje jednog deteta sa drugim, uskraćivanje hrane, odlazak na spavanje, uskraćivanje ljubavi, pretnje napuštanjem...

Kako još možemo pomoći deci koja se agresivno ponašaju?

Decu sklonu agresivnom ponašanju preporučljivo je uključiti u sportske klubove, gde 'višak energije' mogu da pretvorite u takmičenje. Trener u sportskome klubu predstavlja pozitivan autoritet sa kojim se deca rado identifikuju. Dobro ih je uključiti i na neku drugu aktivnost: ples, gluma, istraživačke aktivnosti i slično.

Važno je podsticati poželjna ponašanja: empatiju, asertivno ponašanje (boriti se za sebe, a ne povrediti drugog), prosocijalno ponašanje, postaviti granice, disciplinovati bez telesnog kažnjavanja...

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama