Mališani u vrtićima često provode po osam sati dnevno, a ponekad i više. O režimu tokom dana u vrtiću sigurno već sve znate: kada deca imaju doručak i šta jedu, kada je vreme za vaspitno-obrazovni rad a kada su na redu slobodne aktivnosti, kada je ručak, kakva je užina, kada spavaju...

Ono što možda niste znali, a što želimo da vam približimo, jeste kakav je način rada vaspitača sa decom, odnosno kako utiču na razvijanje "malih sivih ćelija" kod vaših najdražih. O tome smo razgovarali sa vaspitačicom Ljubicom Pantelić, iz vrtića "Mrvica" u Novom Sadu, koja radi kao vaspitač, takozvane, srednje grupe.

Koje vaspitno-obrazovne metode se koriste u okviru vrtića?

- Vaspitno-obrazovne metode, koje predstavljaju način za podsticanje razvoja dečjih ličnosti, teorijski su određene. One pomažu vaspitaču u radu, a najčešće se koriste: demonstrativna, verbalna, ilustrativna, eksperimentalna, otkrivačka i metoda igre.

Na osnovu čega vaspitač odlučuje koju metodu će da primeni u radu sa decom?

- Uzrast je najvažnija "zvezda vodilja" u proceni metode. Deca dolaze iz različitih životnih sredina, sa različitim predznanjem i životnim iskustvom, pa je zato nemoguće primenjivati potpuno iste vaspitno-obrazovne metode na različitu decuNa primer, za decu do četiri godine - najbolja je demonstrativna metoda, jer taj uzrast traži smenjivanje i dinamiku. Sve mora da bude osmišljeno, kako bi sadržaj bio zanimljiv i prijemčiv, da ne bi bilo "praznog hoda". Sa decom od četiri do šest godina je drugačije. Ona već imaju formirane pojmove i mogu da pretpostave kako nešto izgleda. Kod njih je pažnja duža, pa je ponekad i verbalna metoda za njih dovoljna. Ona bogati njihov rečnik, razvija sluh i produbljuje pažnju.

Ukoliko se deca dosta razlikuju - po temperamentu, ponašanju, karakteru... da li se primenju iste metode za sve, ili se sa pojedinim mališanima radi nešto drugo?

- Deca dolaze iz različitih životnih sredina, sa različitim predznanjem i životnim iskustvom. Savremeni roditelji sve više pribegavaju takvim odgovorima na pitanja svoje dece koji im zatvaraju vidike i ubijaju prirodnu radoznalost, čime zatvaraju i mogućnost daljeg međusobnog razgovora. Postoje roditelji koji ne dozvoljavaju svojim mališanima da u kući otkrivaju, bojadišu, pomalo brljaju, mada ima i onih koji to dozvoljavaju. Svakako da postoje nejednakosti u grupi, jer one postoje i u porodicama. Zato je nemoguće primenjivati potpuno iste metode na različitu decu.

Kada vaspitač dobije jednu grupu, prvo što mora da uradi jeste njen "presek", odnosno procena, a potom da odredi nivo grupe. Na taj način, on dobija uvid u to kakvo je koje dete, i šta je kom detetu potrebno. Zatim decu raspoređuje u manje grupe - po određenim sličnostima, i na osnovu svega navedenog bira metode pomoću kojih će da radi. Važno je da se naglasi da nijedna metoda nije toliko dobra pojedinačno, koliko je dobra kombinacija više metoda zajedno. Njihovo prožimanje je pravi put ka razvoju dečjih ličnosti.