Veliki broj roditelja u procesu navikavanja deteta na nošu, susreo se sa veoma neprijatnom i stresnom situacijom kada njihovo dete trpi i 'čuva' sadržaj u crevima, odbijajući da ga izbaci. 

Zabrinuti roditelji pribegavaju svim mogućim metodama vaspitanja ne bi li nekako privoleli dete da obavi nuždu, i često im se čini da baš ni jedan metod nema efekta. Iako im se čini da se ta muka nikada neće završiti, dobra vest je da je to ipak faza u razvoju, a da svojim ponašanjem dete pokušava nešto da poruči.

Faze razvoja i defekacija

Ličnost deteta
Deca sa ovim vrstama smetnji ispoljavaju i posebna obeležja ličnosti: povišenu plašljivost, nesigurnost, osujetljivost, slab nadzor agresivnosti, povišenu zavisnost od roditelja, prvenstveno majke i slabost odnosa sa drugovima. Ova deca takođe pokazuju pasivnost, zakočenu i pritajenu agresivnost, osećajnu nezrelost, slab odnos sa roditeljima pretežno sa majkom i smanjenu podnošljivost na zahteve okoline. Upadljiva je dvojnost osećanja prema ocu. Manji broj dece ispoljava prisilne crte ličnosti. Inteligencija im je očuvana.

Pražnjenje creva zavisi od anatomsko-fiziološke i neurološke zrelosti, obučavanja i uslovljavanja kao i osećajnih iskustava kroz koje dete prolazi u dodiru sa spoljnim svetom.

U prvim mesecima života defekacija je refleksna radnja. Sa početkom sedenja, između šestog i osmog meseca, dete odgovara pokretima tela i povišenim naponom mišića pri obučavanju defekacije. 

Krajem prve godine dete pruža otpor zahtevima koji dolaze od roditelja, a oko petanaestog meseca taj otpor se smanjuje i dete rado čuči na noši. 

Krajem druge godine, sa sticanjem govora, voljni nadzor se povećava ali ipak dete još uvek ne razume sasvim zahteve roditelja i zbog čega se nužda vrši na noši. 

Oko treće godine ono saopštava svoje potrebe i uspeva da odlaže pražnjenje. 

U četvrtoj godini dete se zatvara u nužnik i pokazuje radoznalost za defekaciju i izmet.

Analna faza 

Ova faza počinje oko druge godine, onda kad se uspostavi kontrola čina defekacije, dakle zadovoljstvo izbaciti ili zadržati sadržaj iz creva. Defekacija postaje čin koji će dete moći da savlada po svojoj volji. Sve to postaje novo zadovoljstvo i u detetu budi osećaj ponosa. 

Analno zadovoljstvo ili nezadovoljstvo postaju važni za dete tek kada defekacija postaje oblik komunikacije s majkom i okolinom. Dete zapaža da su majka i okolina zadovoljni, radosni, puni iščekivanja, ili pak nezadovoljni i pokazuju gađenje prema njegovoj defekaciji. 

Izmet, kao sadržaj creva, poprima izvesno simboličko značenje u odnosima između deteta i majke i ostalog sveta. 

Fobija od defekacije

Fobija se spoljava kao jak strah praćen fizološkim promenama koji se javlja onda kada dete ima potrebu za pražnjenjem i kada oseti prva grčenja čmarnih i drugih mišića ili pokreta creva ili kada roditelji nagoveštavaju stavljanje na nošu. 

Dete je zaplašeno, plačljivo i brani se na sve načine da izbegne ovu radnju. Zadržavanje izmeta zbog fobičnog straha može trajati danima, a kod neke dece je neophodno pražnjenje veštačkim putem (korišćenjem sredstava za čišćenje, dijetom ili prstima), što pojačava strah i nemir. 

Ubrzo roditelji, prvenstveno majka koja se najviše i bavi obučavanjem ove radnje postaje zaplašena, uznemirana, agresivna i pojačava fobiču organizaciju.

Foto: Profimedia

Defekacija kao način komunikacije

Rano stavljenje na nošu, prisila i stega koje roditelji primenjuju, preterano zaštićavanje deteta i zadržavanje u detinjastom položaju u porodičnoj grupi, neprijateljstvo u odnosima, stroge kazne i netrpeljivost prema kolebanjima zadržavanja i ispuštanja izmeta, koji neminovno prate razvoj, kao i iskrivljena opažanja i fantazmi o izmetu i samom činu, kako sa strane roditelja, tako i sa strane deteta, mogu ometati funkcije i mehanizme zadržavanja i pražnjenja u svakoj od faza razvoja. 

Pražnjenje, odnosno zadržavanje izmeta postaje način komunikacije sa roditeljima, a kasnije i sa okolinom te uskoro prazniti creva znači ili biti dobar i dati nešto od sebe drugima ili pak predstavlja agresivni sadistički čin. 

Isto tako zadržavanje može biti izraz suprotstavljanja okolini, zadržavanje svojih sadržaja za sebe i nedavanja ih drugima ili pak, izraz neprijateljskih osećanja i inaćenja drugima. 

Analna faza razvoja i mehanizmi koji iz nje proizlaze izvori su visoke dvojnosti: dete ispoljava u isto vreme i ljubav i mržnju prema roditeljima.

Smetnje prilikom defekacije
Na uzrastu od 4 godine javlja se kod oko 2,8 odsto dece, ovaj postotak se smanjuje na 1,5 odsto na uzrastu od 7-8 godina, a na uzrastu od 7-19 godina vidja se kod 0,6 odsto ispitanika.  Smetnje u defekaciji su 3-4 puta češće kod dečaka nego kod devojčica. Pored opstipacije u poremećaje defekacije spadaju još i nevoljna defekacija (encopresis), funkcionalni megakolon.

Fobija od defekacije i opstipacija

Ukoliko problem odbijanja pražnjenja creva traje dugo, može da se poremeti i rad organskih činilaca, kao što su ponovljene i dugotrajne bolesti crevnog trakta, polipi creva, konstitucioni zatvor, neuro-vegetativne smetnje, oštećenja cns-a, organski megakolon, mala telesna težina i visina. 

Međutim, neki autori ovim problemima pridaju im prvostepeni značaj, dok drugi smatraju da je njihova uloga u nastajanju smetnji manje značajna ili nikakva, jer ukoliko su odnosi roditelj dete odgovarajući, dete će bez obzira na telesne nedostatke izdržati i teža osujećenja i vaspitne greške koje ovi naprave

Kako pomoći detetu

Kroz ovu fazu razvoja prolaze mnoga deca. Treba se opredeliti za iskazivanje pozitivnih afekata prema fekalijama, koje su u toj fazi zapravo predmet interesovanja deteta, i čekati da ta faza prođe, hvaliti i njih i njega kada obavi nuždu, to detetu izuzetno znači. 

Probajte sa pozitivnim i smirenim sugestijama.

Ako to potraje suviše dugo posetite stručnjaka, kako biste sebi otvorili mogućnost uspešnog rešavanja problema. Da bi se dobro razumela porodična dinamika i adekvatno razumela priroda ovog problema poželjno je da se dete sa roditeljima uključi u psihoterapijski tretman. 

Ovo ne znači samo psihoterapiju deteta, već i podršku roditeljima da bolje razumeju prirodu ovih simptoma, da preuzmu svoju odgovornost u njihovom nastanku kao i modifikaciju određenih vaspitnih stilova koji mogu biti uzročnici ovakvih tegoba.

Roditelji i jako malo dete mogu dovesti kod psihoterapeuta, u tom slučaju roditelji prisustvuju terapijskim seansama, a dete je slobodno da eksperimentiše sa različitim emocijama kroz igru uz podršku roditelja i psihoterapeuta.

Dečji psiholog, psihoterapeut u superviziji, Jelena Krstić Anđelković

Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici - YuMama